Položaj menice u zakonima i u praksi

Srpsko zakonodavstvo ne poznaje definiciju menice. Usled navedenog, menicu bismo mogli da definišemo na više načina-kroz označenje i navođenje njenih bitnih elemenata i karakteristika koji su prevashodno propisani Zakonom o menici („Sl. list FNRJ“, br. 104/46, „Sl. list SFRJ“, br. 16/65, 54/70 i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 46/96 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja), zatim kao verodostojnu ispravu na osnovu koje se može pokrenuti izvršni postupak, a koju predviđa Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 106/2015, 106/2016 – autentično tumačenje, 113/2017 – autentično tumačenje, 54/2019, 9/2020 – autentično tumačenje i 10/2023 – dr. zakon), pa i kao sredstvo obezbeđenja raznih teretnih Ugovora, a najčešće Ugovora o kreditu, kao i na mnoge druge načine. Kao takva, menica zauzima veoma značajno mesto i ima nezamenljivu ulogu u okviru naplate potraživanja.

Bitni menični elementi i osnovne karakteristike menice sadržani su u Zakonu o menici. Član 1 pomenutog zakona propisuje da trasirana menica sadrži označenje da je predmetna isprava menica, bezuslovni uput da se plati određena svota novca, ime onog lica koje tu svotu novca treba da plati-trasat, mesto gde plaćanje treba da se izvrši, ime onog lica kome se ili po čijoj naredbi mora platiti (remitent), označenje dana i mesta izdavanja menice, potpis onoga koji je menicu izdao (trasant). U slučaju kada bi neki od pobrojanih elemenata izostao, ta isprava ne bi imala svojstvo trasirane menice, osim ukoliko se radi o pretpostavljenim meničnim elementima, kao što su označenje datuma dospelosti, mesto plaćanja i mesto izdavanja. Tako Zakon o menici dalje propisuje da ukoliko u menici nije označena dospelost smatra se da menica dospeva po viđenju; kao mesto plaćanja, u slučaju da isto nije naznačeno, uzima se ono koje je naznačeno pored trasatovog imena, a ona u kojoj nije naznačeno mesto izdavanje smatra se da je izdata u mestu koje je označeno pored trasantovog potpisa.

Kod trasiranih menica veoma značajnu ulogu zauzimaju i menične tužbe. Njihovo podnošenje može prouzrokovati nekoliko, Zakonom o menici predviđenih situacija. Pre svega ukoliko akceptant-lice koje se obavezuje da plati menicu o dospelosti, dobrovoljno ne isplati novčanu svotu iz menice, a ne isplate je ni regresni menični dužnici, menični poverilac može meničnom tužbom inicirati sudski postupak. Rokovi zastarelosti za podnošenje tužbe se razlikuju u zavisnosti od toga protiv koga se ista podnosi, pa tako ukoliko se ona podnosi protiv akceptanta kao glavnog meničnog dužnika rok zastarelosti je tri godine od dana dospeća menice. Ukoliko se podnosi protiv izdavaoca menice ili indosanta-lica koje odgovara da će menica biti akceptirana i isplaćena, onda se tužba podnosi u roku od jedne godine od dana protesta, odnosno dospelosti ako protest nije bio obavezan, dok regresni menični dužnici mogu među sobom podneti menične tužbe u roku od šest meseci od dana iskupljenja menice.

Pored trasirane menice, Zakon o menici poznaje i sopstvenu menicu. Osnovna razlika između trasirane i sopstvene menice je u tome što u sopstvenoj menici nema označenja lica koje treba da plati svotu iz menice-trasata. To lice se ne označava upravo zato što lice koje izdaje menicu, je i obavezano da novčanu svotu koja je označena u menici plati. Pored trasiranih i sopstvenih menica, postoje i tzv. blanko menice, koju su veoma značajne i zastupljene kao sredstvo obezbeđenja raznih Ugovora, o prevashodno Ugovora o kreditu. Blanko menica predstavlja menično pismeno koje jedna strana predaje drugoj prilikom zaključivanja Ugovora uz ovlašćenje da je druga strana može popuniti, u slučaju da prva strana ne ispuni svoju novčanu obavezu. Na osnovu ovakve menice poverilac može pokrenuti postupak prinudne naplate protiv njenog izdavaoca. Na osnovu meničnog ovlašćenja, menicu popunjava poverilac u svemu u skladu sa zaključenim Ugovorom, radi čijeg obezbeđenja je blanko menica i izdata.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju u članu 52 svrstava menicu u kategoriju verodostojnih isprava: Verodostojne isprave jesu:

1. Menica i ček domaćeg i stranog lica, sa protestom ako je potreban za zasnivanje potraživanja.

Menica kao verodostojna isprava predstavlja ’najprivilegovaniju’ verodostojnu ispravu iz sledećih razloga:

Pre svega član 67 Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisuje da: U rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave obevezuje se izvršni dužnik da u roku od 8 dana od dana dostavljanja Rešenja, a u meničnim i čekovnim sporovima u roku od 5 dana, namiri novčano potraživanje izvršnog dužnika.

Član 86 pomenutog zakona propisuje: Prigovor izvršnog dužnika odlaže izvršenje Rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave do pravosnažnosti, izuzev ako je Rešenje o izvršenju doneto na osnovu menice.

Navedeno je od izuzetnog značaja u praksi, iz razloga što u slučaju donošenja Rešenja o izvršenju na osnovu menice, javni izvršitelj može odmah da započne sa sprovođenjem izvršenja, umesto da čeka sa radnjama sprovođenja izvršenja do momenta isticanja pravnosnažnosti od strane suda koji je to Rešenje doneo, što čak i kada dužnik ne uloži prigovor može značajno da potraje, a za koje vreme dužnik može da otuđi deo svoje imovine, što onda još značajnije produžava trajanje i trošak poverioca da namiri svoje potraživanje u celosti. U vezi sa ovime, od izuzetnog značaja je i član 90 stav 5 Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji propisuje: Ukoliko je Rešenje o izvršenju doneto na osnovu menice, a veće usvoji prigovor izvršnog dužnika i odredi da se posutpak nastavi kao parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga, sud određuje zastoj u izvršnom postupku do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, a sprovedene izvršne radnje koje su do tog trenutka sprovedene, neće se ukidati. Ovo je takođe od izrazitog značaja, iz razloga što izvršni poverilac ima dovoljno vremena da predloži, a javni izvršitelj da započne sprovođenje izvršenja, npr. ukoliko izvršni dužnik poseduje neopterećenu nepokretnost upisanu u katastru nepokretnosti na svoje ime, javni izvršitelj može da Zaključkom da naloži upis zabeležbe Rešenja o izvršenju, i na taj način onemogući izvršnog dužnika da dalje otuđuje svoju imovinu.

Takođe, predviđena je i mogućnost vođenja skraćenog izvršnog postupka na osnovu menice ako su izvršni poverilac i izvršni dužnik subjekti za rešavanje čijih sporova je u skladu sa zakonom stvarno nadležan Privredni sud, koji postupak je specifičan po tome što je rok za ulaganje prigovra kraći-pet dana, i karakterišu ga kraći rokovi suda za postupanje po istom, što takođe ubrzava proces naplate poveriočevog potraživanja.

Kao što je već istaknuto, menica najčešće služi kao sredstvo odnosno instrument obezbeđenja Ugovora o kreditu, gde glavni dužnici ili jemci potpisuju sopstvene/blanko menice, uz menično ovlašćenje da po dospeću, davalac kredita može popuniti menicu sa klauzulom bez protesta i ’aktivirati’ istu za naplatu.

Još jedan od zakona koji propisuje značajne odredbe vezane za menicu jeste i Zakon o platnom prometu („Sl. list SRJ“, br. 3/2002 i 5/2003 i „Sl. glasnik RS“, br. 43/2004, 62/2006, 111/2009 – dr. zakon, 31/2011 i 139/2014 – dr. zakon). Članom 47 pomenutog Zakona propisano je da se prinudna naplata s računa klijenta vrši sa svih računa kod banaka na kojima on ima sredstva, i ista se vrši između ostalog i na osnovu naloga poverilaca na osnovu dospelih hartija od vrednosti, menica ili ovlašćenja koje je dužnik dao svojoj banci i svom poveriocu-prema vremenu prijema. Ovaj način prinudne naplate vrši se ako su i menice i ovlašćenja evidentirani u registru menica i ovlašćenja koji vodi Narodna banka Srbije, koja i vrši ovaj način prinudne naplate, koji je od izuzetnog značaja zato što u opisanom slučaju se zaobilazi sudski postupak, te je za naplatu potreban samo nalog poverioca, uz uslov da je menica registrovana. Zahtev za registraciju menice dužnik podnosi svojoj banci, koja izdaje potvrdu o registrovanim menicama. Inače Registar menica je javna knjiga, i podaci iz Registra su javno dostupni podaci koji se mogu naći na internet stranici Narodne banke Srbije. Dosadašnja praksa Registra menica pokazuje da se u Registru menica mogu pronaći samo menice čiji je izdavalac pravno lice, te dolazimo do zaključka da se menice fizičkih lica ne mogu registrovati na goreopisani način, te da ovaj način namirenja je zadržan samo za pravna lica kao dužnike, što je pokazala dosadašnja praksa, odnosno da banke ne mogu da iznađu način registracije menice koju je izdalo fizičko lice iz razloga što ne mogu na adekvatan način da utvrde način izdavaoca menice. Takođe, nedostatak menica u ovom načinu namirenja poverilaca jeste što menica spada tek u treći red prioriteta kod osnova za prinudnu naplatu zajedno sa ostalim hartijama od vrednosti, i to iza izvršnih rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa koji su u prvom redu prioriteta, dok su u drugom izvršna sudska rešenja, drugi izvršni naslovi i zakonska ovlašćenja.

Kada su u pitanju sudski sporovi koji se pojavljuju povodom menice, u praksi je podnošenje gore opisanih meničnih tužbi i vođenja ovakvih sporova nedovoljno zastupljeno, i predstavlja retkost u praksi naših sudova. Za razliku od njih, parnice koje se vode radi utvrđenja da je u menicu unet neispravan sadržaj, odnosno da blanko popunjena menica predstavlja neistinitu ispravu, kao i postupci koji iz izvršnih pređu u parnični, a koji su pokrenuti na osnovu menice su dosta zastupljeniji.

U skladu sa već ustaljenom praksom naših sudova teret dokazivanja da je menica zloupotrebljena, odnosno da je popunjena suprotno meničnom ovlašćenju je uvek na meničnom dužniku, budući da postoji zakonska pretpostavka da je lice koje je dalo blanko potpisanu menicu, to lice i ovlastilo da popuni i sve ostale menične elemente, te da je pravno relevantna volja izdavaoca menice upravo ona što je sadržana u meničnom pismenu u momentu njene upotrebe. Dakle, teret dokazivanja da menica kao hartija od vrednosti nije popunjena u skladu sa meničnim ovlašćenjem je na meničnom dužniku.

U praksi menični dužnici osporavaju menicu najčešće iz dva razloga: u pogledu novčanog iznosa, odnosno novčane svote naznačene u menici i u pogledu potpisa na menici, tvrdeći da menica nije potpisana i izdata od strane njih kao meničnih dužnika. Meničnom poveriocu ovde stoji na raspolaganju nekoliko načina kako da dokaže istinitost sadržaja u menici, a to su pre svega izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke ukoliko je sporan novčani iznos naznačen u menici, na okolonost visine potraživanja koju poverilac potražuje prema dužniku, kao i grafološke struke ukoliko dužnik spori da je potpisao menicu, a na okolnost da li je potpis dužnika iz perioda kada je menica izdata istovetan njegovom rukopisu, te da li je potpisana od strane istog lica. Takođe, poverilac prilikom pokretanja postupka može priložiti i potvrdu o stanju duga ili obračun kamate na koji način bi dokazao/opravdao iznos naznačen u menici. Kako se opisani postupci pretežno završavaju u korist poverioca, ukoliko je utuženje nastupilo blagovremeno, te kako dužnici naročito isticanjem prigovora visine duge pokušavaju da prolongiraju postupke naplate, tako što će izvršni postupak preći u parnični, gde će poverilac morati da vodi čitav sudski proces da bi prvo dokazao svoje potraživanje, a potom ga u izvršnom postupku i naplatio, a naročito kada uzmemo u obzir količinu kreditnih poslova koji se zaključe i menica koje se izdaju radi obezbeđenja istih na teritoriji naše zemlje, izvršni postupak koji se vodi po menici bi bilo efikasnije i celishodnije, u pogledu odlučivanja po prigovoru, ’podići’ na nivo odlučivanja po žalbi na Rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave, na koji način bi parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga bio izbegnut.

Menica kao sredstvo obezbeđenja, premda ne predstavlja uvek noseće, glavno sredstvo obezbeđenja, već to naročito kod Ugovora o stambenom kreditu predstavlja hipoteka, je jako značajna i često neophodno dopunsko sredstvo obezbeđenja, naročito u situacijama kada hipotekovana nepokretnost, pod pretpostavkom da kreditna partija nije isplaćena u celosti, ili ne bude isplaćena uopšte, ne bude dovoljna da se potraživanje poverioca namiri u celosti. Tada menica preuzima glavnu ulogu u namirenju poverioca, budući da na osnovu nje poverilac može da namiri svoje dospelo potraživanje na celokupnoj imovini dužnika. Iz ovog razloga, naznačenje menice kao sredstva obezbeđenja opravdano predstavlja nezaobilazni deo Ugovora o kreditu.

Na kraju bismo menicu opisali i svrstali u izuzetno svrsishodne i važne isprave u bankarskom i finansijskom sektoru, čije pogodnosti i prednosti umnogome olakšavaju postojanje i namirenje svih vrsta kreditnih poslova, te možemo zaključiti da ona sa razlogom predstavlja značajan institut u našem pravnom sistemu.