Kako registrovati zalogu na pokretnim stvarima i pravima…

Založno pravo na pokretnim stvarima i pravima predstavlja stvarno pravo na tuđoj stvari ili pravu na osnovu koga poverilac obezbeđuje naplatu svog potraživanje iz vrednosti založene stvari pre ostalih poverioca, pod uslovom da dužnik ne ispuni svoju obavezu o dospelosti.

Institut založnog prava je veoma star institut koji spaja obligacione i stvarne aspekte pravnog života čiji značaj je i u današnje vreme jednako vidljiv i zastupljen kao i u momentu kada je sam institut prepoznat i uspostavljen. Značaj instituta posledica je okolnosti da pored prioritetne naplate iz založene stvari, odnosno prava, u slučaju neispunjenja obaveza o dospelosti, pri samom uspostavljanju i zaključenju inicijalnog posla utiče i na postojanje osećaja sigurnosti i pravne zaštićenosti kod subjekata koji ulaze u pravni posao koji se obezbeđuje založnim pravom.

• Šta se može obezbediti založnim pravom?

Založno pravo po svojoj prirodi je supsidijarno pravo, i kao takvo zavisno od potraživanja koje obezbeđuje – dakle ne može postojati bez potraživanja koje obezbeđuje, a koje je nastalo drugim pravnim poslom.

Založnim pravom može se obezbediti isključivo novčano potraživanje, izraženo u domaćoj ili u stranoj valuti. Nenovčana potraživanja ne mogu se obezbediti založnim pravom. Međutim navedena okolnost ne isključuje u celosti nenovčane obligacije iz potencijala koji pruža ovaj institut, a kako se izvornim pravnim poslom relativno precizno i jednostavno može definisati nastanak i iznos štete ili ugovorne kazne u slučaju neispunjenja nenovčane obligacije. Kako su i šteta i ugovorna kazna suštinski novčani iznosi, to podležu institutu založnog prava, te je zalogu moguće uspostaviti i na njima, naročito imajući u vidu da zakonodavac izričito dozvoljava ustanovljavanje založnog prava i na budućim i uslovnim potraživanjima, pod šta se može podvesti ugovorna šteta ili kazna. Stoga je ovaj institut primenljiv i primera radi u građevinskoj industriji.

• Karakter založnog prava prema Zakonu o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar

Založno pravo na pokretnim stvarima regulisano je Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar, gde se samim Zakonom „uređuje zaloga, bez predaje u državinu, pokretnih stvari i prava radi obezbeđenja potraživanja poverioca, ugovor o zalozi, prava i obaveze ugovornih strana, upis založnog prava u registar, namirenje založnog poverioca i prestanak založnog prava“, kao i to da se „pokretne stvari i prava zalažu upisom založnog prava u registar koji se ustanovljava u skladu sa ovim zakonom“. Predmetnim definisanjem založnog prava i nastanka istog zakonodavac je postigao dva veoma bitna cilja: 1. zakonom je definisana bezdržavinska zaloga i 2. sistem i princip „javnih knjiga“ i pouzdanja u iste u celosti je sproveden.

Zaloga koja se definiše ovim zakonom je isključivo bezdržavinska, dakle zakon se ne bavi ručnom zalogom. Sama ručna zaloga kao institut u srpskom pravu i dalje postoji, no značaj iste je u celosti marginalizovan. Navedeno je značajno pre svega zbog same okolnosti da subjekat koji je vlasnik založene stvari i dalje ostaje u posedu iste i može je koristiti u punom kapacitetu. Mnogim subjektima predmet založnog prava nužan za obavljanje privredne delatnosti, a oduzimanje iste bi značilo otežavanje ili potpuno onemogućavanje daljeg obavljanja privredne delatnosti.

Međutim, u slučaj bezdržavinske zaloge poverilac svakako ima znatno veći rizik, a kako gubi mogućnost da direktno „čuva“ stvar koja je predmet založnog prava. Ipak okolnošću upisa zaloge u javne knjige, u pogledu kojih važi načelo pouzdanja, predmetni rizik je u celosti otklonjen. Pored toga, upravo momentom upisa nastaje dodatno dejstvo ovog instituta koje se ogleda u karakteristici ovog prava da „prati založenu stvar“, a ne vlasnika. Dakle i u slučaju promene vlasništva založno pravo ostaje u svom punom obimu sve do namirenja potraživanja, odnosno nastupanja drugog razloga prestanka založnog prava.

Upravo iz navedenih razloga ručna zaloga je već duži period praktično reliktna kategorija, a kako „registrovana zaloga“ pruža punu sigurnost i ne sputava privredne tokove. Šta više, značaj zaloge kao instituta se vidi i kroz okolnost da se konstituisanje iste predviđa i kroz druge zakone, te Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa konstituisanje založnog prava na popisanim pokretnim stvarima tokom postupka što je bitna okolnost naročito ukoliko je dužnik pravno lice koje može u kasnijoj fazi otići i u stečaj. Faktoring po prirodi samog instituta takođe konzumira zalogu i to po pravilu na specifičnoj vrsti prava – na potraživanjima, te se može reći da ceo jedan deo industrije kao sastavni deo svog modus operandi-ja koristi založno pravo zbog specifičnosti zaštite koju pruža, a kao posledica svoje pravne prirode.

• Predmet založnog prava

 Predmet založnog prava može biti individualno određena stvar kojom zalogodavac može slobodno raspolagati, kao i zbir pokretnih stvari koje se nalaze na određenom mestu. Takođe, mogu se založiti i pokretne stvari određene po vrsti, ali je i tada potrebno da je samim Ugovorom o zalozi određena količina ili broj, kao i način na koji se stvari određene po vrsti mogu razlikovati od drugih stvari iste vrste.

Pored pomenutih individualno određenih pokretnih stvari, njihovog zbira, ili pokretnih stvari određenih po vrsti, predmet založnog prava mogu biti i: 1. potraživanja zalogodavca koja se uplaćuju na poseban bankovni račun zalogodavca; 2. pravo potraživanja zalogodavca prema svojim dužnicima; 3. udeli; 4. stvari ili prava koja će zalogodavac pribaviti u budućnosti, gde založno pravo nastaje tek kada zalogodavac stekne pravo svojine na stvari, odnosno pravo potraživanja ili drugo imovinsko pravo.

U privrednim tokovima već duži period veoma je interesantan koncept zalaganja potraživanja i budućih potraživanja koje zalogodavac ima prema svojim dužnicima, a kako ovaj vid zaloge zbog svojih specifičnosti stvara svojevrstan asignacioni efekat. Naime, od momenta uspostavljanja zaloge, tačnije od dana dostavljanja obaveštenja o postojanju založnog prava dužnik založenog potraživanja može ispuniti dug samo založnom poveriocu, a ne i zalogodavcu. Ugovorom je naravno moguće predvideti i drugačije, ali to nije česta situacija. Na ovaj način se postiže svojevrstan asignacioni efekat, jer se otvara mogućnost otplate potraživanja kako redovnom direktnom otplatom dužnika glavnog posla, tako i kroz uplate koje se primaju od dužnika zalogodavca. Nekada je čak interno moguće dogovoriti da je to osnovni vid otplate potraživanja, te dinamiku otplate u celosti upodobiti otplati dužnika založenih potraživanja. Ovim je u celosti zadovoljen finansijski aspekt pravnog posla, a znatno olakšava modele poslovanja i zaduživanja.

Kao novinu u srpskim trendovima u budućem periodu svakako očekujemo da u praksi zaživi i zaloga na digitalnoj imovini, a kako je sama digitalna imovina sve uređenija i sve zastupljenija u Srbiji. Zakonom o digitalnoj imovini je zaloga na digitalnoj imovini predviđena kao mogućnost, ali se još uvek čeka na formiranje adekvatnog registra koji bi vodio njihovu evidenciju. Za razliku od registra zaloge na pokretnim stvarima koji vodi Registar zaloge pri Agenciji za privredne registre, registar zaloge na digitalnoj imovini može da vodi pravno lice koje je od strane nadzornog organa dobilo dozvolu za pružanje usluge vođenja registra založnog prava na digitalnoj imovini, kao i za čuvanje i administriranje digitalne imovine za račun korisnika i sa tim povezane usluge.

• Ugovor o zalozi i njegove specifičnosti

Prvi korak ka uspostavljanju založnog prava na pokretnim stvarima, svakako jeste zaključenje Ugovora o zalozi. Shodno Zakonu „Ugovorom o zalozi obavezuje se zalogodavac prema poveriocu da mu pruži obezbeđenje za njegovo potraživanje, tako što će se poveriočevo pravo na stvari zalogodavca upisati u registar založnog prava“. „Ugovor o zalozi sadrži naročito dan zaključenja, ime i prezime ili firmu, prebivalište ili boravište, odnosno sedište poverioca i zalogodavca kao dužnika, ako su to različita lica, predmet založnog prava sa potrebnim obeležjima i podatke o potraživanju koje se obezbeđuje založnim pravom“.

Dakle, iako je založno pravo supisidijarni pravni posao, koji po pravilu prethodi pisanom osnovnom pravnom poslu, naše zakonodavstvo osnovano zahteva pisanu formu ovog ugovora, kao i bitne elemente koje ugovor mora sadržati. Ovakvo rešenje otklanja buduće potencijalne probleme pri identifikovanju kako samog dogovora, odnosno šta je to obezbeđeno i kada to potraživanje dospeva, ali i čime je obezbeđeno (identifikaciju predmeta). Stoga sam izostanak bitnih elemenata ugovora za posledicu ima nemogućnost registracije zaloge u registru založnog prava. Sve i da greškom registrator odobri upis, što je skoro pa nemoguće, izostanak bitnih elemenata dovodi do nemogućnosti kasnije naplate potraživanja.

Sama pisana forma Ugovora o zalozi je široko prihvaćena u praksi i modernom pravu obezbeđenja. Jedna od uloga forme u savremenom pravu je i da se samim strankama skrene pažnja na značaj samog pravnog posla koji preduzimaju, uzimajući u obzir da ugovorom o zalozi zalogodavac preuzima obaveze koje značajno pogađaju njegovu imovinu. Zbog elemenata koje ugovor sadrži, ugovorne strane su jasno upoznate sa posledicom neispunjenja obaveze u roku i pravima koje poverilac u tom slučaju ima. Šta više određena prava poverilaca predviđena su zakonom samo kao opcija, odnosno mogu se ostvariti samo ukoliko su predviđena ugovorom. Tako je primera radi za privredne subjekte rezervisana mogućnost da se ugovorom o zalozi predvidi da založni poverilac ima pravo da predmet založnog prava proda na vansudskoj javnoj prodaji ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, što neće biti slučaj ako ova odredba izričito nije definisana u ugovoru. Ista je situacija i sa opcijom zadržavanja predmeta zaloge u slučaju da isti ima tržišnu cenu ili opcijom prodaje predmeta zaloge po toj ceni.

Iako zakonodavac zahteva isključivo pisanu formu, neretko u praksi vidimo da se pored pisane forme ugovori overavaju u formi overe potpisa kod javnih beležnika. Nekada je ovo posledica okolnosti da se subjekti transakcije osećaju pravno sigurnije kada je ugovor overen, ali češće govorimo o situaciji da zakon u određenim situacija posredno zahteva pored pisane forme i overu potpisa.

Ugovor o zalozi ne mora, shodno zakonu, sadržati izjavu o dozvoli upisa založnog prava u registar (clausulu intabulandi), ali je zbog efikasnosti ona sadržana u ugovorima u velikom broju transakcija. Međutim, ovde treba naročito obratiti pažnju da ukoliko je zalogodavac fizičko lice, a registracionu prijavu podnosi poverilac, ugovor ne mora biti overen, ali clausula intabulandi mora biti overena kod javnog beležnika – u suprotnom će registraciona prijava biti odbačena, a založno pravo neće biti konstituisano. Stoga ukoliko optiramo da clausula intabulandi bude sastavni deo ugovora, isti mora biti overen kod javnog beležnika da bi proizvodio pravno dejstvo u punom kapacitetu, odnosno da bi mogao biti iustus titulus za sticanje založnog prava.

Zasnivanje založnog prava je akt konstitutivnog pravnog prometa i kao takav se zasniva na skupu određenih pravnih činjenica. Ugovor o zalozi predstavlja pravni osnov uspostavljanja zaloge, pa samim tim, takav ugovor pored svoje forme i bitnih elemenata, mora ispunjavati i uslove koji se tiču samih ugovornih strana, odnosno njihove sposobnosti da punovažno zasnuju založno pravo na određenom predmetu.

Založni poverilac će uvek i isključivo biti poverilac iz obligacionog odnosa koji zaloga obezbeđuje, dok s druge strane, kao zalogodavac se može pojaviti dužnik iz obligacionog odnosa, ali i treće lice, koje pruža obezbeđenje za tuđi dug. Zalogodavac je lice ovlašćeno da raspolaže predmetom zaloge, što podrazumeva da zalogodavac ima odgovarajuću poslovnu sposobnost, kako bi izjavom volje mogao uticati na nastanak zaloge, ali se i pored toga očekuje i da zalogodavac bude vlasnik predmeta zaloge, kako bi se moglo konstituisati založno pravo.

• Registrovanje založnog prava na pokretnim stvarima i pravima u Registar založnog prava

 Vođenje Registra založnog prava na pokretnim stvarima i pravima povereno je Agenciji za privredne registre koja je osnovana Zakonom o Agenciji za privredne registre. Registar založnog prava je jedinstvena centralizovana elektronska baza podataka u koju se upisuju podaci o založnom pravu, izmene i dopune koje se tiču upisanog založnog prava, činjenica da je počeo postupak namirenja, vrše se zabeležbe sporova (o pokretanju parnice za brisanje založnog prava iz Registra zaloge, kao i sporovi koji se tiču predmeta zaloge ili odnosa subjekata u ovom pravnom poslu).

Registar založnog prava predstavlja evidenciju založnih prava koja su u njega upisana na zahtev stranaka, u skladu sa Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u Registar i kao takav predstavlja javni registar, odnosno javnu knjigu. Stoga sama okolnost da je založno pravo upisano u registar predstavlja dokaz postojanja založnog prava i izvod iz istog predstavlja ispravu podobnu za pokretanje postupka. Takođe kako registar predstavlja javnu knjigu to važi pravilo da su momentom upisa založnog prava i objave sva ostala lica upoznata sa postojanjem ovog prava.

Međutim, za razliku od hipoteke gde je registar znatno pregledniji, što je posledica okolnosti da se o samim nepokretnostima vode javne knjige, registar založnog prava nije u celosti transparentan. Agencija za privredne registre koja ga vodi ne garantuje da pored upisanih ne postoje i druga založna prava na pokretnim stvarima i pravima, a upis podataka u Registar nije dokaz o postojanju svojinskih ili drugih prava zalogodavca na založnim pokretnim stvarima, niti da je obezbeđeno potraživanje ili zalaganje punovažno. Sve navedeno je posledica objektivne nemogućnosti vođenja registra svih pokretnih stvari ili potraživanja ili udela, ostalih prava… Međutim, iako ne postoji šansa da se konkretna pokretna stvar sa stoprocentnom sigurnošću pretraži, jer u različitim ugovorima može biti različito definisana, pretraga prema zalogodavcu je moguća, te ta okolnost u određenoj meri vraća stepen pravne sigurnost. No ipak zbog ove objektivne nemogućnosti zaloga na pokretnim stvarima i pravima je u ovom aspektu inferiornija u odnosu založno pravo na nepokretnostima, odnosno hipoteku. Sam registar zaloge u formi kakva danas postoji otpočeo je sa radom 15. avgusta 2005. godine i u isti se beleže sve zaloge počev od tog momenta, što, i pored navedene nesavršenosti, a imajući u vidu da je uvid u registar kompletno javan, ipak obezbeđuje mogućnost proveravanja značajnih informacija.

Kada govorimo o samom upisu u registar, članom 4. stav 1. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u Registar propisano je da se založno pravo stiče upisom u Registar zaloge, osim ako nije drugačije određeno zakonom. Takođe, u skladu sa odredbama člana 30. pomenutog Zakona, redosled isplate potraživanja poverioca iz vrednosti založenog predmeta određuje se prema vremenu (dan, čas i minut) prijema zahteva za upis založnog prava u Agenciji.

Postupak registracije založnog prava je strogo formalan, i ovom prilikom se popunjavaju unapred definisani obrasci propisani od strane Agencije. Sama registraciona prijava, sastoji se iz „opšteg“ i „posebnog dela“. Prilikom podnošenja registracione prijave za upis založnog prava obavezno se podnosi opšti deo prijave, kao i odgovarajući prilog za predmete zaloge, u zavisnosti o same vrste predmeta na koji se uspostavlja založno pravo. Ostali prilozi, koji idu uz registracionu prijavu, dostavljaju se samo ako postoji veći broj subjekata založnog prava ili se obezbeđuje veći broj potraživanja, odnosno ako postoji veći broj predmeta zaloge.

Upravo iz razloga stroge formalnosti i velike mogućnosti za greške, preporuka je da istu popunjava i podnosi stručno lice. Primera radi prilog V1-V10 i G1 – podaci kojima se bliže opisuje predmet zaloge, popunjavaju se i prilažu u zavisnosti od vrste pokretne stvari koja je predmet zaloge. Ukoliko se zalaže više pokretnih stvari ili prava, za svaku pokretnu stvar ili pravo koji su predmet zaloge neophodno je dostaviti uredno popunjeni odgovarajući prilog, što praktično znači, da ukoliko se zalažu četiri stvari ili prava potrebno je popuniti četiri obrasca. Laiku ovaj deo posebnog dela registracione prijave može stvoriti određene nedoumice i nesigurnosti oko popunjavanja iste, te je u ovom delu pre svega potrebno ispravno utvrditi koji prilog se koristi, a kako određene vrste predmeta zaloge vrlo liče jedna drugoj, a zatim i ispravno uneti sadržaj tehničkim i pravnim podacima.

Prilikom registracije založnog prava nužno je platiti naknadu za registracionu prijavu. Visina naknade za registracionu prijavu založnog prava propisana je Odlukom o naknadama za poslove registracije i druge usluge koje pruža Agencija za privredne registre. Za registraciju založnog prava plaća se naknada prema visini glavnog potraživanja koje se obezbeđuje založnim pravom. Obračun naknade vrši se primenom srednjeg kursa Narodne banke Srbije, na dan podnošenja prijave, i to:

• Za potraživanje do 10.000,00 evra, naknada iznosi 2.200,00 dinara, a ukoliko je prijava podneta elektronskim putem, iznosi 2.000,00 dinara;
• Za potraživanje preko 10.000,00 evra do 200.000,00 evra, naknada iznosi 5.500,00 dinara, a ukoliko je prijava podneta elektronskim putem, iznosi 5.000,00 dinara;
• Za potraživanje preko 200.000,00 evra, naknada iznosi 11.000,00 dinara, a ukoliko je prijava podneta elektronskim putem, iznosi 10.000,00 dinara.

Ako se jednom prijavom traži registracija podataka za veći broj pokretnih stvari ili prava, za svaku pokretnu stvar ili pravo, iznos utvrđene naknade se uvećava za 220,00 dinara ako je prijava podneta u papirnoj formi, s tim što ukoliko je prijava podneta elektronskim putem, iznos naknade se uvećava za 200,00 dinara. Takođe, pored navedenih naknada i uvećanja, ukoliko je registraciona prijava podneta neblagovremeno, dodatna naknada iznosi 3.000,00 dinara.

• Namirenje iz predmeta založnog prava i značaj obezbeđenja potraživanja založnim pravom na pokretnim stvarima

 Poverilac se, po pravilu, najbolje oseća kada stvari teku po planu, kada dužnik uspešno izmiruje svoje obaveze u ugovorenom roku. Realnost, međutim, umnogome odstupa od očekivanja u ugovorenom roku. Veliki je broj rizika koji prate svaki pravni posao. Dužnik često ne želi ili nije u mogućnosti da izmiri svoje obaveze, zato što možda nije uspeo da na vreme plasira svoje proizvode ili usluge, ili je uspeo, ali njegovi dužnici kasne sa izvršenjem svojih obaveza. Može se dogoditi da privredno društvo koje u jednom trenutku posluje odlično, već sledeće godine ne ostvaruje prihode dovoljne za vraćanje kredita. Shodno tome, poverioci u cilju obezbeđenja namirenja svojih potraživanja, često kao uslov za stupanje u neki pravni posao sa dužnikom, zahtevaju od dužnika davanje određenog obezbeđenja, a sve u cilju naplate svog potraživanja, ukoliko sam dužnik postane insolventan i nesposoban za vraćanje i isplaćivanje svog dugovanja. Svakako, založno pravo na pokretnim stvarima ili pravima, i jeste jedan vid i način obezbeđenja potraživanja, koji poverioci u praksi često primenjuju.

Neposredna prednost koju obezbeđenje donosi poveriocu jeste povećanje verovatnoće da će poverilac prinudnim putem namiriti potraživanje ukoliko dužnik dobrovoljno ne želi ili nije u mogućnosti da izvrši svoju obavezu. Samo obezbeđenje potraživanja, kao takvo, poveriocu daje određene pogodnosti i to:

• Obezbeđenje povećava verovatnoću da će dužnik ispoštovati svoje obaveze;
• Obezbeđenjem poverilac stiče pravo prvenstva u namirenju u odnosu na predmet zaloge, što je naročito korisno u slučaju insolventnosti dužnika;
• Obezbeđenje omogućava poveriocu da namiri svoje potraživanje iz predmeta zaloge, i kada je potraživanje zastarelo;
• Obezbeđenje otvara poveriocu mogućnost da namiri svoje potraživanje bez obraćanja sudu;
• Obezbeđenje daje poveriocu određeni stepen kontrole na dobrima dužnika;
• Obezbeđenje otežava naknadno zaduživanje dužnika;
• Obezbeđenje doprinosi potpunijem iskorišćavanju vrednosti dužnikove imovine;
• Obezbeđenje približava suprotstavljene interese poverioca i dužnika;

Pored svih pozitivnih aspekata nužno je spomenuti da ni jedno obezbeđenje nije i ne može predstavljati apsolutnu zaštitu. Uvek postoje određeni rizici koji ne mogu biti otklonjeni zalogom na pokretnim stvarima i pravima. Princip karakterističan za založno pravo jeste „prior tempore potior iure“. Navedeni princip znači da pravo zaloge na istom predmetu koje je ranije upisano ima prioritet nad kasnije upisanim pravom. Kao što je ranije iskazano, posledica da registar zaloge na pokretnim stvarima i pravima nikada neće moći da bude perfektan kao registar nepokretnosti može dovesti do okolnosti da poverilac koji ustanovljava založno pravo ne zna za postojanje ranijeg prava. Rizik ove pojave je mali, ali nije ga moguće u celosti otkloniti bez obzira na sve provere koje je moguće prethodno izvršiti. Svakako ukoliko se izvrše adekvatne provere ovaj rizik se u mnogome minimalizuje.

Kada govorimo o vidovima prinudnog namirenja potraživanja koje je obezbeđeno založnim pravom, poverioci imaju znatno veće opcije namirenja ukoliko je zaloga uspostavljena spram poverilaca koji zalogu nisu uspostavili, bez obzira na način njenog uspostavljanja. Dakle, poverioci koji poseduju založno pravo, pored regularnog namirenja na imovini dužnika imaju pravo i na namirenje direktno iz predmeta založnog prava, odnosno vrednosti ostvarene njegovom prodajom. Dodatna pogodnost je svakako i opcija tačnije pravo založnog poverioca na državinu predmeta zaloge.

Da bi namirenje na predmetu zaloge bilo moguće, nužno je sprovesti postupak pred Agencijom za privredne subjekte koji označava početak namirenja. Reč je o upisu početka namirenja u registar zaloge, kada se istekom rokova od momenta početka namirenje stiče pravo na prinudno izvršenje, a Izvod iz registra založnog prava stiče svojstvo izvršne isprave. Namirenje je moguće ostvariti sudskim putem u okviru izvršnog ili stečajnog postupka, ali i vansudskim putem kod dužnika koji nisu u stečaju, s tim da ovaj vid namirenje mora biti posebno dozvoljen, odnosno predviđen Ugovorom o zalozi, što ujedno predstavlja još jedan vid prava dozvoljenih zakonom koji prethodno moraju biti ugovoreni.

Konačno, zaloga kao institut se u celosti priznaje i u stečajnom postupku, no ovde postoji jedno ograničenje koje je potrebno imati u vidu. Zaloge uspostavljene 60 dana pre otvaranja stečajnog postupka nad zalogodavcem ne proizvode pravno dejstvo u stečajnom postupku, a takvi poverioci se ne mogu smatrati razlučnim odnosno založnim, što znači da neće imati pravo prioritetnog namirenja. Međutim, ovde ne možemo govoriti o uskraćivanju prava od strane zakonodavca kao neopravdanom potezu. Ovo pravilo mora biti posmatrano pre kao rizik poslovanja, nego rizik samog instituta, a kako finansijsko stanje zalogodavca svakako može indikovati mogućnost stečaja i to znatno duže od 60 dana, a što je obaveza provere svakog poverioca pre konstituisanja zaloge – provera finansijskog stanja svog dužnika i zalogodavca.

Dakle, imajući u vidu dužnu postojanja ovog instituta kao i veoma jasnu regulativu i praksu, bez obzira na predočene nedostatke, svakako prednjači mišljenje da je zaloga na pokretnim stvarima i pravima veoma korisno sredstvo za obezbeđenje potraživanja u privredi. Precizna pravna regulativa i pouzdana praksa ulivaju poverenje i ohrabruju učesnike u pravnim poslovima da se odluče za konstituisanje zaloge kao sredstva obezbeđenja urednog ispunjenja obaveza. Osim toga, i širok spektar mogućnosti koje Zakon dozvoljava u pogledu mogućih predmeta zaloge takođe nije zanemarljiv. Navedeno naročito ukoliko imamo u vidu pojedinosti npr. zaloge na potraživanjima koje su predstavljene ili potencijal koji se može uočiti u digitalnoj imovini i proširenju zaloge i na teren digitalne imovine. Ono što ostaje da se vidi jeste kojom brzinom će se kreirati praksa u oblasti zaloge na digitalnoj imovini, kao i na koji način i u kojem smeru će se ista razvijati.