Svake godine 22. aprila, više od milijardu ljudi širom sveta obeležava Dan planete Zemlje, najveći sekularni građanski događaj na svetu, posvećen zaštiti životne sredine. Ove godine obeležava se pod sloganom „Our Power, Our Planet“, koji naglašava da se ekološki napredak ne dešava sam od sebe, već kroz zajedničko delovanje i individualnu odgovornost.

Kako je Dan planete Zemlje nastao?

Dugo pre nego što je ekologija postala predmet prava i javnih politika, industrijski razvoj u Sjedinjenim Američkim Državama bio je obeležen nekontrolisanom industrijalizacijom, bez ozbiljne pravne i društvene reakcije na posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Prekretnica dolazi 1962. godine, kada knjiga Rejčel Karson „Tiho proleće“ postaje svetski bestseler i prvi put masovno skreće pažnju javnosti na vezu između zagađenja, prirode i ljudskog zdravlja, menjajući način na koji se o životnoj sredini razmišlja.

Nekoliko godina kasnije, pod uticajem studentskih protesta i rastuće ekološke svesti, senator Gejlord Nelson pokreće ideju masovne mobilizacije protiv zagađenja. To 1970. godine dovodi do toga da oko 10% stanovništva Sjedinjenih Američkih Država (oko 20 miliona ljudi) izlazi na ulice, parkove i javne prostore kako bi protestovalo protiv posledica industrijskog razvoja, čime se ekologija prvi put pretvara u široki društveni i politički pokret.

Do kraja iste godine, taj pritisak dovodi do osnivanja Agencije za zaštitu životne sredine Sjedinjenih Američkih Država i donošenja ključnih ekoloških propisa, uključujući Zakon o čistom vazduhu, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu i Zakon o ekološkom obrazovanju, a ubrzo zatim i Zakon o čistoj vodi. Time Dan planete Zemlje postaje simbol početka savremenog ekološkog prava i institucionalne zaštite životne sredine.

Na međunarodnom nivou, 1972. godine na Konferenciji u Stokholmu usvojena je Stokholmska deklaracija, koja definiše principe zaštite i unapređenja životne sredine kroz međunarodnu saradnju, uz istovremeno formiranje Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) i uspostavljanje Svetskog dana zaštite životne sredine.

Godine 1990. Dan planete Zemlje postaje globalni događaj u kojem učestvuje više od 200 miliona ljudi u 141 zemlji, a taj talas međunarodne mobilizacije postavlja temelje za Samit Zemlje u Rio de Žaneiru 1992. godine  jedan od prvih globalnih pokušaja da se klimatske promene i održivi razvoj stave u centar međunarodne politike.

Dakle, još sedamdesetih godina prošlog veka postavljeni su osnovni temelji savremenog ekološkog prava. Danas, više od pola veka kasnije, ključno pitanje više nije da li postoji svest, već da li je ona dovela do stvarne promene.

Gde smo danas?

Čak i kada se posmatraju savremeni regulatorni okviri, jasno je da postojanje normi ne garantuje njihovu doslednu i efikasnu primenu u praksi. Tako, Direktiva Evropske unije o obnovljivoj energiji (RED III) svrstava energiju iz biomase u održive izvore, izjednačavajući je sa solarnom energijom i energijom vetra. Iako je cilj ovih propisa ubrzanje energetske tranzicije, njihova primena otvara kompleksna pitanja, naročito u pogledu očuvanja šuma kao prirodnih rezervoara ugljenika i zaštite biodiverziteta, kako u Evropi tako i globalno. Dodatno, kriterijumi održivosti često trpe ograničenja u praksi usled slabosti u nadzoru i neujednačene primene, što dovodi do jaza između normativnog cilja i stvarnog ekološkog efekta.

Uprkos razvoju ESG okvira i jačanju ekološke regulative, globalni sistem se istovremeno suočava sa višeslojnim krizama. U oružanim sukobima, životna sredina postaje direktna žrtva zbog toga što razmere razaranja u ratnim zonama, uključujući Gazu, dovode do dugotrajnog zagađenja vazduha, vode i zemljišta, sa karakteristikama ozbiljne i potencijalno trajne ekološke degradacije.

Istovremeno, kriza voda ulazi u novu fazu. Prema podacima Ujedinjenih nacija, više od polovine velikih jezera beleži dugoročan pad nivoa, značajan deo močvara je izgubljen od 1970. godine, dok većina svetske populacije živi u uslovima izražene vodne nesigurnosti. Iako je Zemlja dominantno prekrivena vodom, svega oko 2,5% čini slatka voda, dok je manje od 1% ukupnih voda direktno dostupno za ljudsku upotrebu, što jasno ukazuje na strukturnu ograničenost ovog resursa.

Na to se nadovezuje i kriza izazvana upotrebom plastike, decenijama potcenjivana kroz narative o reciklaži. Danas mikroplastika i nanoplastika predstavljaju i ekološki i zdravstveni problem, s obzirom na to da su pronađene u ljudskoj krvi, plućima i placenti. Na međunarodnom nivou se vode pregovori o globalnom, pravno obavezujućem sporazumu o plastici pod okriljem Ujedinjenih nacija, sa ciljem regulisanja celokupnog životnog ciklusa plastike. Međutim, pregovori tokom 2025. godine nisu rezultirali konačnim dogovorom.

Paralelno, izveštaji o biodiverzitetu ukazuju da Zemlja ulazi u šesto masovno izumiranje, pri čemu su populacije divljih vrsta smanjene za više od 70% u poslednjim decenijama.

Ipak, uprkos ovim trendovima, zabeleženi su i značajni regulatorni pomaci. U Evropskoj uniji, u skladu sa Evropskim zelenim dogovorom (Euroepan Green Deal), obnovljivi izvori energije su 2025. godine činili gotovo polovinu ukupne proizvodnje električne energije, pri čemu su vetar i solarna energija po prvi put nadmašili fosilna goriva.

Tokom 2024. godine usvojen je Zakon o obnovi prirode, koji obavezuje države članice na obnovu značajnih delova degradiranih ekosistema do 2050. godine. Na globalnom nivou, Sporazum o biodiverzitetu izvan nacionalne jurisdikcije (BBNJ), poznat i kao Sporazum o otvorenom moru, predstavlja pravno obavezujući instrument Ujedinjenih nacija u okviru Konvencije o pravu mora, kojim se uređuje očuvanje i održivo korišćenje morskog biodiverziteta u međunarodnim vodama koje pokrivaju približno polovinu površine Zemlje. Sporazum obuhvata uspostavljanje zaštićenih morskih područja, regulisanje genetskih resursa, procene uticaja na životnu sredinu i mehanizme tehnološke saradnje.

U različitim pravnim sistemima razvijaju se i novi koncepti zaštite prirode, od priznanja pravne subjektivnosti reka u Indiji i Bangladešu, do zakonodavnih rešenja koja prirodi dodeljuju pravni status u delovima Sjedinjenih Američkih Država i Afrike. U Boliviji je 2012. godine usvojen Zakon o Majci Zemlji, kojim se uspostavlja model razvoja zasnovan na ravnoteži sa prirodom i očuvanju njenog kapaciteta regeneracije, dok je na Novom Zelandu reka Vanganui sa ekosistemom dobila status pravnog lica pod imenom Te Ava Tupua, potvrđujući pravnu i kulturnu povezanost sa narodom Maora. Ovi trendovi ukazuju na postepeni prelazak ka modelu u kojem priroda dobija sopstvenu pravnu zaštitu i subjektivitet.

Ključne implikacije

Od početka savremenog ekološkog pokreta 1970. godine do danas, ekološko pravo je prošlo put od gotovo nepostojećih pravnih okvira do kompleksnog sistema međunarodnih sporazuma i regulative. Ipak, savremeni izazovi jasno pokazuju da samo postojanje pravnih normi ne znači i njihovu stvarnu efikasnost u praksi.

Na kraju, iako su sistemski okviri razvijeniji nego ikada, oni i dalje nisu dovoljni da zaustave produbljivanje globalnih ekoloških kriza. Suština ostaje ista kao i na početku ekološkog pokreta: održivi razvoj podrazumeva način života u kojem potrebe sadašnjih generacija ne ugrožavaju mogućnosti budućih. Međutim, savremeni obrasci potrošnje i ostanak u zoni komfora dovode do toga da se sve više dovodi u pitanje kakav svet ostavljamo iza sebe.

Zbog toga ekološko pitanje više nije samo političko ili pravno, već i pitanje svakodnevnih izbora, odgovornosti i granica koje kao društvo postavljamo. Takođe, i pored napora da se kroz regulativu uspostavi balans između ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine, i dalje se u praksi prepoznaje pretežan pritisak na prirodne resurse i životnu sredinu.

Upravo zato, odgovornost više nije moguće posmatrati isključivo kao individualnu ili simboličku. Ona mora biti sistemska, pravno utemeljena i dosledno sprovedena. U suprotnom, rizikujemo da Dan planete Zemlje ostane najveći godišnji podsetnik na problem.