Zašto je medijacija korisna u spornim odnosima u privredi?

,,Obeshrabrite parničenje. Ubedite susede da postignu kompromis kad god je to moguće. Objasnite im da je pobednik na papiru zapravo gubitnik u stvarnosti, imajući u vidu sve sudske troškove i izgubljeno vreme.“ – Abraham Linkoln 1850.godine koji je spoznao značaj medijacije.

Medijacija je zasnovana na osnovnim postulatima: zaboravi moć, poštuj pravo i veruj u pravdu ali nađi svoj interes. Medijacija predstavlja alternativni način rešavanja sporova koji pruža mogućnost da isti reše sporazumno, a sve uz pomoć treće osobe koja je neutralna – medijatora.Osnovni cilj medijacije jeste da se alternativnim rešenjima urede međusobna prava i obaveze tako što će se problemu prići na konstruktivan način i doći do zajedničkog, obostrano prihvatljivog rešenja oko kojeg postoji saglasnost. Medijacija može predstavljati najbolje rešenje jer pruža mogućnost licima da se izmeste iz svojih početnih pozicija, te time sagledaju sve pozitivne i negativne strane spornog odnosa i poziciju suprotne strane što je preduslov za pronalaženje finalnog zadovoljenja obostranih interesa. Upravo zbog svega navedenog, medijacija i obuhvata sve ključne aspekte ,,dogovaranja“: definisanje problema, predlog mogućih rešenja, izbor rešenja, donošenje odluke, sprovođenje odluke i procenu uspešnosti odluke. Dodatno, prethodno pomenuta mogućnost sagledavanja šireg aspekta doprinosi potencijalnom rešavanju sporova mirnim putem.

Postupak medijacije odvija se u nekoliko faza koje imaju svoj logičan sled. Za medijatora je važno da se pridržava redosleda faza kako bi se proces kontrolisao i bio finaliziran postizanjem dogovora. Naravno ovo nije uvek slučaj jer i sam medijator oseća i usmerava komunikaciju u toku medijacije te se ove faze mogu smenjivati bez problema dok se postiže isti efekat. Već na samom početku izlaže se problem, razmatraju se moguća rešenja pa se i donosi pretpostavka o tipu sukoba, mogućih posledica i ishoda. Medijator dalje postavlja pitanja radi razjašnjenja činjenica spornih odnosa što omogućava strankama da dobiju potpunu sliku spora, a sve kako bi mogli da stupe u direktan razgovor te pronađu rešenja koja bi bila u korist svih. Po postizanju dogovora isti se formira u pisanu formu. Sporazum, kao i svaki akt, da bi imao snagu izvršne isprave mora ispunjavati dva uslova i to da bude izvršiv i da potpisi strana i posrednika budu overeni od strane suda ili javnog beležnika. I u slučaju takvog zaključenja, sporazum neće biti izvršiv ako je suprotan  javnom poretku, ako nije podoban za izvršenje ili je predmet izvršenja nemoguć.

Medijacija se može primeniti kao izbor pre sudskog postupka i za vreme trajanja sudskog postupka. Moguća je u svim sporovima osim u onim u kojima postoji isključiva nadležnost nekog suda ili drugog organa. Ukoliko se u postupku medijacije ne postigne sporazum među strankama, stranke i dalje imaju mogućnost nastavka sudskog postupka. Sud, drugi organ, javna služba, poslodavac a i same strane pre bilo kakvog uputa mogu predložiti rešavanje spora putem medijacije međutim, da bi se ista zapravo i sprovela mora postojati saglasnost stranaka.

Korisnost medijacije ogleda se u okolnosti da ista rešava tri značajna problema koji sudski postupci po pravilu nose sa sobom. Pre svega, medijacija može predstavljati ekonomsko isplativije rešenje za stranke i to pre svega jer stranke imaju mogućnost da preduprede nastanak nepotrebnih troškova. Ovim se pre svega misli  na oslobođenje od plaćanja sudskih taksi. Počev od 1. januara 2019. godine, stranke u sporovima u Srbiji su oslobođene plaćanja svih sudskih taksi ako do zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu reše spor medijacijom. Donošenje ovog zakonskog rešenja znači da neće postojati obaveza plaćanja sudskih taksi bez obzira što su stranke već pokrenule spor, ako se odluče za mirno rešavanje sporova.  Ovo svakako predstavlja bitnu novinu koju je doneo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama. Ovakvo zakonsko rešenje primenjivo je kako na fizička tako i na pravna lica. Osim toga, drugi veliki problem koji medijacija može rešiti jeste i dugotrajnost sudskih postupaka. Samim zakonom je propisano da medijacija može trajati najduže 30 dana (izuzetno u opravdanim slučajevima sud ili drugi organ može da produži vreme trajanja postupka posredovanja na zahtev posrednika ili strana). Dakle, već sam zakon usmerava medijaciju na minimizovano trajanje upravo kako bi se predupredili problemi neizvesnosti trajanja sudskih postupaka koji su neminovni u praksi. Na kraju, medijacija može pružiti i zaštitu stranama izvršivosti samog dogovora koji je postignut . Sporazum postignut medijacijom može imati snagu izvršne isprave te u tom smislu u slučaju nepostupanja daje mogućnost stranci kasnijeg prinudnog izvršenja. Naravno, preduslov ovoga je da i sam sporazum mora biti jasno vremenski određen, da jasno definiše vreme i rokove za ispunjavanje dogovorenog.

Pravosudni sistem se godinama unazad suočava sa velikim brojem predmeta, što opterećuje sudove a građanima otežava pristup pravdi. Jedan od uzroka ovog problema ogleda se u činjenici da još nisu u dovoljnoj meri zaživeli alternativni mahanizmi rešavanja sporova. Objektivno posmatrano, sudije su preopterećene a štetu trpi privreda, koju guše skupi i dugotrajni sporovi, po čijem je okončanju naplata često teška ili čak i nemoguća.  Dodatni problem predstavlja što često sudski postupci znače i pogoršavanje poslovnih odnosa- često pokretanje sudskog postupka znači i prestanak buduće saradnje.

Medijacija je uvedena u pravni sistem Srbije još 2005. godine usvajanjem prvog Zakona o medijaciji dok je novi Zakon o posredovanju u rešavanju sporova donet u cilju pružanja dodatnog razvoja mirnog rešavanja sporova. Uprkos tome, pregled statistike privrednih sudova u Srbiji ukazuje da i dalje postoji veliki prostor za razvoj ovog načina rešavanja sporova, kao i da važeći propisi daju pravni osnov razvoju prakse privredne medijacije.

Nažalost, i pored svih prednosti koje  medijacija nosi sa sobom, ista se primenjuje u veoma malom broju sporova u Srbiji. Međutim, poslednjih godina, primetan je trend ka poboljšanju navedene situacije u privredi što samo ukazuje da je medijacija prepoznata kao tehnika koja najbolje rezultate može dati upravo u privredi iako je i uprkos tome činjenica da kapaciteti medijacije u oblasti privrede do danas nisu dovoljno iskorišćeni.

Kada su u pitanju privredni sporovi, stranke su često spremne za medijaciju tek kada se iscrpe u pravnoj borbi u parnici i kada postanu svesne da ona ne ispunjava njihova očekivanja. Medijacija je preporučljiva iz više razloga: niko ne odlučuje umesto stranaka, oni su gospodari svog posla i imaju punu kontrolu; primarno se utvrđuje šta stranke stvarno žele a ne šta na osnovu prava mogu da dobiju; stranke imaju priliku da kažu sve što je njima važno a neproduktivno suprotstavljanje u sporu zamenjuje se saradnjom koja je ključ za rešenje; postoje veliki izgledi da se spor reši u jednom danu već na prvom sastanku; zbog brzine medijacije, stranke ostvaruju uštede svih svojih resursa a troškovi postupka su mnogo niži, jednokratni i podeljeni; stranke postižu sopstveno rešenje i zato ga dobrovoljno izvršavaju; privrednici isključuju rizike suđenja i čuvaju sopstveni poslovni ugled; medijacija zahteva sasvim drugačiju komunikaciju od one koja je do spora dovela ili od one u parnici.

Okolnost koja bi svakako dodatno doprinela razvoju i apostrofiranju medijacije kao alternativnog načina rešavanja spornih odnosa među strankama bilo bi i jasnije i preciznije upućivanje suda na istu. Svedoci smo da se u praksi jednom rečenicom stranke upućuju na medijaciju, čime se stranke uopšte ne upoznaju sa samim pogodnostima medijacije već samo sa samim terminom. Poželjno bi bilo da sudije odvoje vreme tokom kojeg će upoznavati strane šta to zapravo predstavlja medijacija jer bi uloga sudije u pogledu medijacije morala biti edukativnog karaktera za mnoge subjekte u Srbiji koji još uvek ne znaju šta je medijacija. Ovakva odluka bi trebala biti regulisana potencijalnim novim zakonskim rešenjem jer je tendencija u svetu da se polje primene medijacije proširi.

U većini naprednih zemalja, više od 40 godina, posredovanje se široko koristi kao alternativni način rešavanja sporova. Prema istraživanju Svetske banke, zemlje koje su u razvoju sve više prepoznaju medijaciju kao efikasnu, privatnu, fleksibilnu alternativu formalnom sudskom procesu rešavanja ugovornih sporova, koji u mnogim zemljama ima tendenciju da bude spor i naporan. Govori i o tome da je vreme potrebno za rešavanje sudskim putem prosečnih 466 dana, dok je prosečno vreme za rešavanje putem medijacije samo 2 do 4 sata. Pošto se o sporazumu pregovara, on često može biti kreativniji od presude koju je izrekao sud, što omogućava veću verovatnoću rešenja „pobeda za sve“.

Medijabilnost je pogodna u sporovima iz osiguranja koji se mogu navesti kao primer. Uzroci sporova između osiguravača i osiguranika često nisu pravne prirode, već više posledica nesporazuma. Ako znamo da se u velikom broju slučajeva osiguranik i uopšte korisnici prava iz osiguranja, mogu nazvati neukom ugovornom stranom, jasno je da se ne može uvek računati o njegovim poznavanjem prava osiguranja- moguće je da se desi da se ugovorne klauzule pogrešno interpretiraju. U takvim okolnostima, pokretanje postupka ne mora biti najbolje rešenje, naročito ako finansijski interes u igri nije prevelik, tako da medijator treba da ih ubedi da saslušaju osiguravača i da shvate da bi im pokretanje sudskog postupka donelo i velike troškove, kao i da treba da obezbedi prostor za razgovor i razumevanje međusobnih situacija i svih okolnosti koje su dovele do spornog odnosa. Imajući u vidu sve pozitivne efekte posredovanja, osiguravači imaju interes da medijacija, kao metod mirnog rešavanja sporova, bude deo njihove poslovne strategije.

Na kraju, potrebno je pratiti savremene trendove koji su već opravdali svoje postojanje u drugim pravnim sistemima, proučiti ih i implementirati ih u naše zakonodavstvo još više, u skladu sa pozitivnim propisima naše države. Savremeni pravni život se sve više okreće i drugim načinima regulisanja sporova u privredi te nema razloga da buduća zakonska rešenja ne afirmišu sve mogućnosti koje postoje u cilju smanjenja potencijalnih parničnih predmeta koji postoje pred Privrednim sudovima Republike Srbije.