I Uvodna razmatranja

Ovaj stručni tekst ima za cilj da služi kao kratak vodič kroz nazive internet domena, njihovu upotrebu, povezanost sa pravom žiga i proces registracije. U nastavku teksta biće opisani najznačajniji pojmovi u oblasti naziva internet domena, međunarodne i nacionalne organizacije nadležne za upravljanje i registraciju naziva internet domena i biće stavljen poseban akcenat na sporove koji nastaju povodom registracije naziva internet domena.

II Šta je to internet domen?

Nazivi internet domena su, pre svega, nazivi koji se dodeljuju host kompjuterima[1] i koji su uvedeni u upotrebu kako bi prosečnim korisnicima interneta olakšali komunikaciju putem interneta. Nazivi internet domena se mogu ispoljavati dvojako – numerički ili putem svog naziva. Numeričko ispoljavanje naziva internet domena je od značaja za tehničke programe putem kojih se računari povezuju na internetu. Na primer, umesto numeričke adrese 172.217.16.78, lakše je zapamtiti www.google.com.

Naziv internet domena se može sastojati od dva segmenta razdvojena tačkom (internet domen „vp.rs“) ili izuzetno tri segmenta (internet domen „prosveta.gov.rs“), pri čemu poslednji segment predstavlja domensku ekstenziju, u konkretnom slučaju nacionalni internet domen Republike Srbije. Segmenti iz naziva internet domena se mogu sastojati od slova iz različitih pisama, do brojeva (od 0 do 9), pa čak mogu sadržati i crticu (-), s tim da dužina segmenta ne može biti kraća od 2 niti duža od 63 znaka.

Pomoću naziva internet domena korisnici se obeležavaju i predstavljaju drugim korisnicima na internetu. Imajući u vidu sve veći značaj interneta u svetu informacionih tehnologija, izbor naziva internet domena je postao jako bitna poslovna odluka za sve privredne subjekte koji žele da posluju i obezbede svoje prisustvo na internetu.

Nazivi internet domena se mogu podeliti na sledeći način:

Generični nazivi internet domena su, po pravilu, rezervisani za jedan tip aktivnosti ili korisnika. Na primer, .aero za avio industrije, .mil za vojsku SAD, .travel za turističke agencije, .post za poštanske usluge. Glavna razlika između sponzorisanih i nesponzorisanih generičnih domena prvog nivoa je ta što se upravljanje i registracija nesponzorisanih domena prvog nivoa vrši prema pravilima koja je uspostavila globalna internet zajednica ICANN-a (Internet Corporation for Assinged Names and Numbers) , dok se kod sponzorisanih domena prvog nivoa (npr. .aero, .coop, .jobs, .museum) vrši prema pravilima koje je odredio sponzor (specijalizovana organizacija za datu oblast domena).

Geografski nazivi internet domena su nazivi koji se dodeljuju državama i koji se po pravilu označavaju uobičajnim skraćenicama za nazive država. Na primer, uk. za Veliku Britaniju, de. za Nemačku, it. za Italiju, .rs za Srbiju.

Nazivi internet domena drugog nivoa su nazivi koji gledano s leva na desno se odnose na prvi segment naziva internet domena. Na primer, u nazivu domena „vp.rs“ vp je naziv internet domena drugog nivoa. Osobenost domena drugog nivoa je u tome što svako lice koje je zainteresovano za registraciju domena drugog nivoa, isti mora registrovati na odgovarajućoj ekstenziji prvog nivoa.

Budući da su lica koja vrše registracije naziva internet domena drugog nivoa, u najvećem broju slučajeva, privredni subjekti koji su zainteresovani da svoju robu ili usluge nude na veb sajtu koji će se nalaziti na registrovanom internet domenu, to naziv internet domena za datog subjekta predstavlja jedan vid oznake pod kojom se to lice oglašava na internetu. Prema tome, domeni drugog nivoa se često sastoje od ličnog ili poslovnog imena lica koje registruje naziv internet domena. Budući da se prilikom registracije domena drugog nivoa ne traži dokaz da registrant ima pravo nad oznakom koju registruje, to u praksi može dovesti do situacije da neko lice, savesno ili nesavesno, registruje naziv internet domena drugog nivoa koji je istovetan ili bitno sličan tuđoj žigom zaštićenoj oznaci, pri čemu sprečava zakonitog titulara žiga da svoju oznaku koristi na internetu.

S tim u vidu, može doći do spora između titulara žiga, kao nosioca prava intelektualne svojine i registranta, kao nosioca prava na registrovanoj oznaci, koje se ne smatra pravom intelektualne svojine. Ono što je zajednično nazivu internet domena i oznaci koja se štiti žigom je to što je u oba slučaja reč o znaku razlikovanja koji omogućava, s jedne strane, privrednim subjektima da lakše posluju na tržištu, a sa druge strane, zainteresovanim potrošačima da lakše identifikuju robu i usluge koje potražuju na tržištu.

Oznaka koja se štiti žigom ima funkciju da ukaže na poreklo robe ili usluga koje se nude na tržištu, kao i da potrošačima ukaže na razliku u kvalitetu i vrednosti robe ili usluga koje se nude i razliku između proizvođača koji ih nude. Osnovna funkcija naziva internet domena je da omogući korisniku interneta da locira određeni sadržaj na internetu, kao i da indentifikuje veb sajt na kome se nude robe ili usluge za koje je on zainteresovan. Prema ovakvom gledištu, jedina razlika između naziva internet domena i žiga je ta što naziv internet domena svoje funkcije (pre svega distinktivnu funkciju i funkciju lokalizacije) vrši na virtuelnom tržištu.[2]

I pored toga što na prvi pogled deluje da su u pitanju identični instituti, odnosno da naziv internet domena predstavlja „žig na internetu“, u realnosti je situacija dosta drugačija. Žig je nastao kao posledica državne intervencije na tržište slobodne konkurencije, a radi optimizacije društvenog blagostanja, te kao takav on predstavlja ograničenje slobode konkurencije i stvara subjektivno pravo intelektualne svojine. Registracija naziva internet domena drugog nivoa ne stvara nikakvo subjektivno pravo intelektualne svojine i ne može se poistovećivati sa žigom.

Razlika između žiga i naziva internet domena se ogleda i u tome što oznaka koja se štiti žigom uživa pravnu zaštitu samo u onoj državi u kojoj je takva zaštita dobijena. To znači da je u praksi moguće da dođe do situacije gde su dva međusobno nezavisna i nepovezana lica u svojim državama kod nadležnog organa registrovala istu ili sličnu oznaku. Naziv internet domena ima jedinstvenu adresu (tzv. internet protokol), te u svetu ne mogu postojati dva identična internet domena, bez obzira gde je izvršena registracija naziva internet domena. Stoga registrant, bez obzira na mesto registracije, automatski stiče pravo da koristi naziv internet domena u svim državama na svetu.

Kod žiga različita lica mogu, u okviru iste države, da registruju istovetnu ili sličnu oznaku pod uslovom da se ona koristi za označavanje različite vrste robe ili usluga (izuzetak od ovog pravila predstavlja čuveni žig). Prema tome, u praksi može da nastane situacija gde dva lica, u okviru iste države, imaju istu ili sličnu oznaku za različitu vrstu robe ili usluga, ali samo jedno od njih može da izvrši registraciju naziva internet domena.

III Uloga Internet korporacije za dodeljena imena i brojeve (ICANN) i Registra nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS) prilikom registracije naziva internet domena

Ključnu ulogu u prilikom registracije naziva internet domena ima Internet korporacije za dodeljena imena i brojeve (ICANN). Internet korporacija za dodeljene nazive i brojeve je osnovana 1998. godine od strane Ministarstva trgovine Sjedinjenih Američkih Država, s ciljem uspostavljanja kontrole nad sistemom registracije naziva internet domena. ICANN je organizovana kao neprofitna organizacija koja deluje u javnom interesu. Organizacija nema svojstvo međunarodne organizacije, odnosno nije subjekt međunarodnog javnog prava.[3]

Postupak registracije naziva internet domena zavisi od toga da li se vrši registracija domena prvog nivoa ili registracija domena drugog nivoa.

Kada govorimo o registraciji naziva internet domena prvog nivoa moramo imati u vidu podelu na generične i geografske domene prvog nivoa. Nadležnost registracije generičkih domena prvog nivoa je podeljena između nadležnog operatora i ovlašćenog registra. Nadležni operator je telo kome je ICANN dodelio organizaciju, alokaciju i upravljanje nazivima internet domena prvog nivoa, uključujući održavanje baze podataka o registrovanim generičnim domenima prvog nivoa (WHOIS baze). Korisnici interneta ne komuniciraju direktno sa nadležnim operaterom, već registraciju mogu izvršiti preko ovlašćenih registrara ICANN-a. Ovlašćeni registrari upravljaju rezervacijom naziva internet domena. Ovlašćenje registra se vrši na osnovu ugovora zaključenog između ICANN-a i datog registra.

Kada je reč o registraciji geografskih naziva internet domena prvog nivoa, budući da se oni odnose na konkretnu državu, teritoriju ili geografsko područje, u najvećem broju slučajeva nazivi internet domena će se sastojati od dva slova koja odgovaraju ISO 3166-1 standardu državnih kodova[4]. Za razliku od generičnih domena prvog nivoa gde je postupak registracije uređen pravilima ICANN-a, postupak za registraciju geografskih naziva internet domena prvog nivoa je uređen pravilima koja donose nadležni operatori koji upravljaju datim domenima.

To za posledicu ima da pravila za registraciju geografskih naziva internet domena nisu ujednačena. U praksi je bilo pokušaja da se izvrši ujednačavanje principa i pravila za registraciju, ali oni nisu urodili plodom. Prema tome, danas postoji četiri različita modela registracije ccTLD domena: (1) registracija bez ikakvih ograničenja; (2) registracija sa određenim ograničenjima; (3) ograničena registracija i (4) registracija bez naročite asocijacije na konkretnu državu.

(1) U ovom modelu registracija nacionalnih naziva internet domena nije uslovljena kriterijumom podobnosti ili obaveznosti lokacije. To znači da svako može, bez obzira na nacionalnu pripadnost, mesto prebivališta ili sedišta preduzeća, da regustruje naziv internet domena. Jedino ograničenje se odnosi sa opštu zabranu registracije nemoralnih naziva internet domena, koja su isključena iz registracije na osnovu liste zabranjenih termina, ili mogućnost naknadnog opozivanja takvog domena[5]. Ovaj model je danas dominantan u svetu.

(2) Ovaj model predviđa određena ograničenja u odnosu na prethodni model slobodne registracije naziva internet domena. Ograničenja se ne odnose na dokazivanje postojanja žiga ili nekog drugog prava nad znakom ili imenom koje odgovara nazivu internet domena, već se tiče potencijalnih aplikanata. Aplikanti moraju da budu teritorijalno povezani ili na neki drugi način u vezi sa državom ili teritorijom u pogledu koje registruju ccTLD naziv internet domena.

(3) Ovaj model predviđa postojanje ograničenja registracije koje se odnose na to da registrant mora da bude u teritorijalnoj povezanosti sa državom ili da ima sedište svog preduzeća koje obavlja poslovnu delatnost u toj državi, kao i da priloži dokaze o postojanju žiga ili prava na ime koje odgovara nazivu internet domena.

(4) U poslednjoj deceniji je porastao broj slučajeva gde su, iz komercijalnih razloga, nadležni operatori prepustili korišćenje svojih geografskih naziva internet domena privatnim preduzećima van državne teritorije, koja svoje usluge nude globalnom tržištu. Najpoznatiji takav slučaj je sa ostrvskom državom Tuvalu koja je svoj geografski naziv internet domena .tv, iz komercijalnih razloga, prodala američkoj kompaniji „Verisign“ koja ovaj domen koristi kao skraćenicu za televiziju.

Registracija naziva internet domena drugog nivoa se vrši u okviru generičnih naziva internet domena prvog nivoa, tačnije na njihovoj ekstenziji. Za razliku od registracije generičnih domena za koje je predviđena registracija na međunarodnom nivou, nazivi internet domena drugog nivoa se registruju pred nacionalnim registracionim telom (nadležni nacionalni operator) koje se javlja ili kao samostalan pravni subjekat stvoren isključivo za tu namenu ili kao subjekt u okviru druge institucije, kada je zakonom ili drugim propisom određeno da obavlja tu funkciju.

Registraciju, po pravilu, obavljaju registri ovlašćeni ugovorom zaključenim sa nadležnim nacionalnim operatorom. Upravni postupak registracije naziva internet domena drugog nivoa se vrši po principu „first come, first served“ koji podrazumeva da lice koje prvo aplicira za određeni naziv internet domena (budući da ovlašćeni registar prilikom registracije ne vrši ispitivanje naziva internet domena) stiče pravo da to ime koristi.

Registracijom naziva internet domena se u našem pravu upravlja fondacija „Registar nacionalnih internet domena Srbije“ (RNIDS). RNIDS predstavlja nevladinu, stručnu i neprofitnu organizaciju koja je osnovana 8. jula 2006. godine radi upravljanja nacionalnim internet domenima Srbije ( domeni „.rs i .srb“).

Budući da RNIDS upravlja Centralnim registrom nacionalnih internet domena Srbije, fondacija obavlja razne delatnosti vezane za nazive internet domena. Neke od njih su: (1) održavanje glavnog DNS (Domain Name System) servera za ccTLD i IDN (Internationalized Domain Names) ; (2) upravljanje javno dostupnim WHOIS serverom za nacionalne domene; (3) pomoć pri rešavanju sporova nastalih povodom dodele naziva internet domena itd.

IV Sporovi povodom registracije naziva internet domena

Prilikom registracije naziva internet domena drugog nivoa može doći do situacije gde je registrant, savesno ili nesavesno, kao svoj naziv internet domena registrovao tuđu žigom zaštićenu oznaku. Sporovi koji nastaju povodom registracije se, prema svojim obeležjima, mogu podeliti u dve osnovne grupe: (1) sporovi između savesnih strana i (2) sporovi sa nesavesnim registrantom naziva internet domena.

(1) Sporovi između savesnih strana se dalje mogu podeliti u dve podgrupe sporova, i to: (a) sporovi kod kojih su obe strane titulari prava nad oznakom koju žele da registruju kao sporni naziv internet domena (titulari istovrsnog prava intelektualne svojine ili titulari raznovrsnog prava intelektualne svojine ili titular prava intelektualne svojine i titular nekog drugog prava nad istom oznakom) i (b) sporovi kod kojih je jedna strana titular nekog prava nad oznakom koju želi da registruje kao sporni naziv internet domena i lice koje nije titular prava nad istom oznakom ali je savesno koristi kao naziv internet domena.

(2) Sporovi sa nesavesnim registrantom naziva internet domena, koji su u praksi mnogo učestaliji, nastaju kada nesavesno lice registruje naziv internet domena koji je istovetan ili bitno sličan tuđoj žigom zaštićenoj oznaci. Ovakva registracija naziva internet domena predstavlja zloupotrebu i u praksi postoji nekoliko oblika ovakve zloupotrebe naziva internet domena:

1) Zloupotrebe kojima se vrši povreda žiga (kako bi do povrede žiga došlo neophodno je da registrant reklamira svoje proizvode i usluge na veb sajtu postavljenom na spornom nazivu internet domena. Tada povreda žiga izvire od aktivnosti preduzetih na samom veb sajtu, a ne iz samog čina registracije naziva internet domena.):

a. Cyber piracy – predstavlja korišćenje tuđe žigom zaštićene oznake kako bi se privukao što veći broj posetilaca na određeni veb sajt, s ciljem povećanja prihoda od reklamiranja, odnosno tzv. online prodaje. Ono što je karakteristično za ovakvu zloupotrebu je to što takvi veb sajtovi po pravilu preusmeravaju internet saobraćaj sa spornog naziva internet domena na drugi veb sajt preko koga se vrši ta online prodaja, pri čemu se kod korisnika interneta stvara zabluda o poreklu robe ili usluga koje se nude na tom veb sajtu.

b. Typo-squatting – predstavlja korišćenje tuđe žigom zaštićene oznake kao naziv internet domena uz namerno načinjenu štamparsku grešku, koju i sami korisnici interneta često prave. Namera koja stoji iza ovog ponašanja se sastoji u sticanju imovinske koristi od preusmeravanja internet saobraćaja sa veb sajta postavljenog na spornom nazivu internet domena na drugi veb sajt registranta na kome se vrši online prodaja robe ili usluga i stvara zabluda o poreklu.

2) Zloupotrebe kojima se vređaju isključivo legitimni interesi titulara žiga (do povrede legitimnih interesa dolazi onda kada je izvršena registracija naziva internet domena, ali registrant ne koristi veb sajt za reklamiranje svojih proizvoda ili usluga, već samim činom registracije sprečava titulara žiga da koristi svoju žigom zaštićenu oznaku na internetu, odnosno na sporni naziv internet domena učini nedostupnim za titulara žiga):

a. Cybersquatting – predstavlja registrovanje naziva internet domena koji je istovetan tuđoj žigom zaštićenom oznaci s ciljem kasnijeg prenosa te registracije uz novčanu naknadu. Znajući za ekonomski značaj koji naziv internet domena ima, namera registranta je da naziv internet domena proda po nesrazmerno većoj ceni titularu žiga.

b. Pseudo cybersquatting – predstavlja registraciju naziva internet domena koji je istovetan tuđoj žigom zaštićenoj oznaci, ali bez namere da se taj domen koristi ili preproda titularu žiga. Na ovaj način se titular žiga sprečava da registruje sporni naziv internet domena i onemogućava mu se aktivno učešće na virtuelnom tržištu.

3) Ostale zloupotrebe koje se ne mogu jasno definisati u prethodne dve grupe:

a. Cyber smearing – predstavlja registraciju naziva internet domena koji se sastoji od žigom zaštićene oznake u kombinaciji sa nekim terminom negativne konotacije. Ovde dolazi do sukoba između slobode govora i žiga. Ovakvom zloupotrebom može doći do povrede žiga (tako što korisnici interneta ne moraju da razumeju reč negativne konotacije, te mogu doći u zabludu u pogledu povezanosti veb sajta i titulara žiga) ili do povrede legitimnih iteresa titulara žiga (tako što se ograničava pravo titulara žiga da koristi svoju oznaku na internetu, jer sloboda govora može biti ostvarena na drugom veb sajtu koji nije postavljen na spornom nazivu internet domena).

b. Reverse domain name hijacking – prestavlja situaciju u kojoj titular žiga pokušava da preotme sporni naziv internet domena tako što podnosi lažnu tužbu o sajberskvotingu protiv registranta. Više o ovoj temi biće govoreno u daljem tekstu.

c. Registracija naziva internet domena od strane trećeg lica usled neuspelog pokušaja obnove registracije od strane registranta – registracija naziva internet domena daje domen registrantu na određeno vreme. Istekom tog vremena registrant je dužan da plati odgovarajuću taksu ovlašćenom registru na osnovu ugovora o registraciji naziva internet domena. Treće lice može da iskoristi propust registranta da to učini i registruje sporni naziv internet domena u svoje ime. Takođe, treće lice može nuditi prenos registracije naziva internet domena registrantu po znatno većoj ceni od realne.

U slučaju zloupotrebe naziva internet domena, titularu žiga na raspolaganju stoje tri sredstva: (1) da pokuša da otkupi sporni naziv internet domena od sajberskvotera (u praksi ovo nije isplativo jer je cena otkupa, uglavnom, nesrazmerno velika i titulari žiga bi na ovaj način podsticali eventualnu dalju zloupotrebu u budućnosti); (2) može da podnese tužbu i pokrene sudski postupak zbog povrede žiga i (3) može da podnese tužbu i pokrene vansudski postupak rešavanja sporova povodom registracije naziva internet domena (UDRP postupak).

Sudski postupak:

Ono što je, po pravilu, karakteristično za ovaj vid postupka je da ga pokreće titular žiga protiv lica koje je registrovalo naziv internet domena koji je istovetan ili bitno sličan njegovoj žigom zaštićenoj oznaci.

Ukoliko je naziv internet domena registrovan i koristi se, onda su podaci o registrantu uglavnom dostupni na sajtu postavljenom na spornom nazivu internet domena. U suprotnom, podaci o registrantu su dostupni u WHOIS bazi koju vodi nadležni operator registra. Kako bi se povreda žiga utvrdila u sudskom postupku potrebno je da registrant reklamira svoju robu ili usluge na veb sajtu spornog naziva internet domena. Povreda žiga izvire iz aktivnosti preduzetih na veb sajtu, a ne pukim činom registracije naziva internet domena. Ukoliko na spornom nazivu internet domena nije postavljen veb sajt ili on postoji ali se na njemu ne vrši reklamiranje, sud će, po pravilu, utvrditi da nema povrede žiga jer tuđa žigom zaštićena oznaka nije korišćenja za obeležavanje robe ili usluga.

Kada je reč o našem pravu, ne postoje posebni propisi kojim se rešavaju sporovi povodom registracije naziva internet domena, već sudovi primenjuju Zakon o žigu i Zakon o parničnom postupku . Kod sudskog postupka za rešavanje sporova povodom registracije naziva internet domena specifično pitanje je pitanje uspostavljanja međunarodne nadležnosti suda, jer nije retka situacija gde obe strane u sporu nisu domaći državljani. Prema sudskoj praksi, međunarodna nadležnost kao i mesna nadležnost će se utvrđivati prema mestu nastanka štete. U suprotnom može doći do paradoksalne situacije, pogotovo kada je reč o međunarodnoj nadležnosti, gde tužilac traži zaštitu u onoj državi u kojoj mu njegovo pravo nije ni priznato. Takođe, ono što je specifično za ovaj postupak je i to da zahtev za prestanak ili prenos registracije naziva internet domena je akcesorne prirode. Osnovni tužbeni zahtev se odnosi na utvrđivanje povrede subjektivnog prava intelektualne svojine.

Vansudski postupak (UDRP postupak):

Težnja za stvaranjem alternativnog načina rešavanja sporova povodom registracije naziva internet domena dovela je do toga da ICANN 24. oktobra 1999. godine, na predlog Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (World Intellectual Property Organization – WIPO), usvoji sledeće dokumente:
a) Jedinstvenu politiku za rešavanje sporova o nazivima internet domena (Uniform Domain Name Dispute Resolution Policy – UDRP Policy).
b) Jedinstvena pravila za rešavanje sporova povodom registracije naziva internet domena (Rules for Uniform Domain Name Dispute Resolution Policy – UDRP Rules).

Usvajanjem UDRP postupka došlo je do uspostavljanja novog međunarodnog standarda za rešavanje sporova povodom registracije naziva internet domena, koji je za cilj imao ne samo vršenje represivne funkcije u smislu zaštite prava na intelektualnu svojinu, već i vršenje preventivne funkcije u smislu podsticanja titulara žiga i drugih prava intelektualne svojine da registruju naziv internet domena.

U svetu postoji nekoliko centara akreditovanih kod ICANN-a za rešavanje sporova povodom registracije naziva internet domena primenom UDRP pravila. To su: WIPO Centar za arbitražu i medijaciju u Ženevi, Nacionalni arbitražni forum, Arapski centar za rešavanje sporova o nazivima domena, Češki arbitražni sud, Azijski centar za rešavanje sporova o nazivima domena.

Pored opštih UDRP pravila, za svoje potrebe i u okviru svoje nadležnosti, akreditovani centri mogu da donesu dopunska pravila kojima predviđaju takse, uputstva, načine komunikacije sa nadležnim akreditovanim centrom ili arbitražnim većem itd. Na primer, WIPO Centar za arbitražu i medijaciju u Ženevi, je prvi doneo dopunske propise za Jedinstvenu politiku rešavanja sporova povodom naziva internet domena (WIPO Supplemental Rules for Uniform domain name Dispute Resolution Policy). Takođe, dopunska pravila koja donose akreditovani centri ne smeju biti u suprotnosti sa opštim UDRP pravilima, a u slučaju da do sukoba dođe, prednost se daje opštim UDRP pravilima.

Vansudski postupak u Republici Srbiji:

Sporovi povodom registrovanih .rs i .srb internet domena rešavaju se pred Komisijom za rešavanje sporova povodom registracije nacionalnih internet domena (u daljem tekstu: Komisija), koja je obrazovana u okviru Privredne komore Srbije. Struktura Komisije je organizovana po ugledu na institucionalne arbitraže koje već postoje pod okriljem Privredne komore Srbije. Komisija svoju delatnost vrši preko Predsedništva, arbitražnih veća i Sekretarijata Stalne Arbitraže pri Privrednoj komori Srbije. Predsedništvo Komisije čine: (1) predsednik; (2) potpredsednik i (3) sekretar. Predsednika i potpredsednika Komisije imenuje i razrešava Upravni odbor Privredne komore Srbije sa Liste arbitara, na period od četiri godine, s tim da postoji mogućnost reizbora. Sekretara Komisije imenuje predsednik Privredne komore Srbije iz reda zaposlenih u PKS.

Komisija rešava sporove na osnovu Pravilnika o postupku za rešavanje sporova povodom registracije nacionalnih internet domena („Sl. glasnik RS“, br. 31/11, 24/12, 67/14 i 61/16) koji je usvojila Konferencija suosnivača RNIDS-a 18. decembra 2010. godine. Pravilnik sadrži odredbe kako materijalnopravnog tako i procesnopravnog karaktera, s tim da su materijalnopravne odredbe pisane po uzoru na UDRP pravila.

Sporovi povodom registracije naziva nacionalnog internet domena se rešavaju pred tročlanim arbitražnim većem. Jednog člana arbitražnog veća imenuje tužilac, tako što prilikom podnošenja tužbe priloži spisak sa imenima tri arbitra sa Liste arbitara, nakon čega sekretar Komisije određuje prvog raspoloživog arbitra sa priloženog spiska. Drugog člana arbitražnog veća imenuje tuženi, isto tako što u odgovoru na tužbu priloži spisak sa imenima tri arbitra sa Liste arbitara, nakon čega sekretar Komisije određuje prvog raspoloživog arbitra. Ukoliko stranke propuste da imenuju arbitre ili predloženi arbitri iz bilo kog razloga ne budu u mogućnosti da učestvuju u arbitražnom postupku, Predsedništvo Komisije će imenovati po jednog arbitra za svaku stranku sa Liste arbitara. Dvojica arbitara, u roku od 7 dana od svog imenovanja, biraju sa Liste arbitara trećeg arbitra kao predsednika veća. Ukoliko u datom roku ne izvrše izbor, onda predsednika veća imenuje Predsedništvo Komisije.

Sekretarijat Komisije bez odlaganja obaveštava RNIDS o pokretanju postupka, koji zatim obeležava sporne nazive nacionalnih internet domena kako bi onemogućio njihov prenos i promenu podataka o registraciji. Takođe, Sekretarijat dostavlja tužbu zajedno sa prilozima registrantu na odgovor u elektronskom obliku. Rok za dostavljanje odgovora na tužbu iznosi 15 dana od dana dostavljanja tužbe registrantu. Usmena rasprava se održava samo onda kada arbitražno veće oceni da je to celishodno, kao i kada su se stekli uslovi za to. Sekretarijat Komisije obaveštava stranke o mestu i datumu održavanja usmene rasprave. Ukoliko arbitražno veće oceni da su pismeni podnesci i dokazi dovoljni za donošenje odluke, ono može predložiti strankama u sporu da odluka bude doneta bez održavanja usmene rasprave, a stranke se mogu o ovom predlogu izjasniti u roku od pet dana od prijema predloga.

Takođe, stranke mogu same arbitražnom veću sporazumno podneti predlog da se odluka donese bez održavanja usmene rasprave. Po pravilu, usmena rasprava se održava u sedištu Komisije, ali arbitražno veće može da odredi da se rasprava održi u nekom drugom mestu ukoliko je to neophodno, na obrazložen zahtev neke od strana u sporu. Usmena rasprava nije javna, osim ukoliko se stranke ne dogovore drugačije. Postupkom za rešavanje sporova o nazivima nacionalnih internet domena rukovodi predsednik arbitražnog veća tako što ispituje stranke, izvodi dokaze, daje reč strankama, njihovim zakonskim zastupnicima i punomoćnicima. Postupak o rešavanju sporova se može okončati na dva načina: (1) donošenjem odluke ili (2) donošenjem zaključka o obustavljanju postupka.

Odluka se dostavlja elektronskim putem strankama u sporu i Registru nacionalnih internet domena Srbije i objavljuje se na njegovom sajtu. Odluka arbitražnog veća je konačna i protiv nje nema mesta žalbi. Odluka se izvršava u roku od deset dana od dana prijema odluke kod RNIDS-a, osim u slučaju da je stranka u postupku dostavila dokaz o pokretanju sudskog postupka pred nadležnim sudom, kada se izvršenje odluke odlaže do pravosnažnosti sudske odluke.

Pravilnikom o postupku za rešavanje sporova podovom registracije nacionalnih internet domena predviđeni su kriterijumi za donošenje odluke o prestanku ili prenosu registracije spornog naziva internet domena, i to:

(1) da je naziv nacionalnog domena istovetan predmetu tužiočevog žiga, ili mu je sličan u meri da može stvoriti zabunu i dovesti u zabludu učenike u prometu;
(2) da registrant nema pravo ili legitimni interes da sporne nazive nacionalnih internet domena;
(3) da je registrant naziv nacionalnog internet domena registrovao i koristio protivno načelu savesnosti, poštenja i dobrih poslovnih običaja.

Slučajevi u kojima će se sa sigurnošću smatrati da registrant ima legitiman interes da koristi naziv nacionalnog internet domena su sledeći:

(1) da je pre bilo kakvog saznanja o pokretanju tužbe koristio naziv nacionalnog internet domena u komercijalne svrhe, saglasno dobrim poslovnim običajima, načelima savesnosti i poštenja; ili
(2) da je pre podizanja tužbe već bio poznat široj javnosti kao titular tog naziva nacionalnog internet domena, bez obzira što nije zaštitio sporni znak žigom; ili
(3) da koristi naziv nacionalnog internet domena isključivo u nekomercijalne svrhe, bez ikakve namere da potrošače i druge učesnike u prometu dovede u zabludu u pogledu porekla označenih roba ili usluga, a u kontekstu bitne sličnosti ili istovetnosti sa predmetom tužiočevog žiga.

Slučajevi u kojima će se sa sigurnošću smatrati da je naziv nacionalnog internet domena registrovan i korišćen suprotno načelu savesnosti, poštenja i dobrih poslovnih običaja, su sledeći:

(1) ako se dokaže da je registrant registrovao naziv nacionalnog internet domena pretežno u cilju njihove prodaje ili davanja u zakup tužiocu, koji je titular žiga čiji predmet je istovetan ili bitno sličan registrovanom nazivu nacionalnog internet domena, odnosno radi prodaje ili davanja u zakup naziva nacionalnog internet domena licu koje je tužiočev konkurent u privrednoj utakmici, a na osnovu utvrđene nesrazmere između cene zakupa i prodajne cene.
(2) ako se dokaže da je registrant registrovao naziv nacionalnog internet domena kako bi sprečio titulara žiga da oznaku koja je predmet žiga registruje kao naziv nacionalnog internet domena;
(3) ako se dokaže da je registrant registrovao naziv nacionalni internet domena kako bi naneo štetu svom poslovnom konkurentu;
(4) ako se dokaže da je registrant koristio naziv nacionalnog internet domena koji je istovetan ili bitno sličan predmetu tužiočevog žiga, pretežno radi privlačenja korisnika Interneta na svoj veb-sajt ili drugi Internet servis, radi komercijalnih efekata, stvarajući tako zabunu u pogledu porekla roba koje se na tom sajtu, odnosno putem tog Internet servisa, prodaju, odnosno u pogledu usluga koje se pružaju.

Registracija naziva internet domena pre registracije žiga

Arbitražna veća, u situacijama kada je naziv internet domena registrovan pre registracije žiga, po pravilu nisu nalazila povredu žiga, odnosno nisu nalazila da su ispunjeni materijalnopravni uslovi potrebni za prenos ili prestanak registracije naziva internet domena. Razlog za odbijanje tužbenog zahteva je bio, uglavnom, nedostatak trećeg materijalnopravnog uslova, odnosno nesavesnost na strani registranta. Veća su, uglavnom, nalazila da registrant kod ove vrste sporova nije znao niti mogao znati za postojanje žiga, budući da je naziv internet domena registrovao pre nego što je tužilac uopšte izvršio registraciju žiga. Sama činjenica da je naziv internet domena registrovan pre registracije žiga ne isključuje mogućnost da se utvrdi nesavesnost na strani registranta (npr. ukoliko je anticipirao registraciju žiga).

Jedan od slučajeva iz prakse je i slučaj iz 2016. godine Insight Energy Ventures LLC v. Alois Muehlberger, L.M.Berger Co.Ltd.[6] Spor je nastao u vezi sa registrovanim nazivom internet domena „powerly.com“. Tužilac (Insight Energy Ventures LLC) je vlasnik nekoliko žigova koje sadrže oznaku „powerly“ i „powerley“ u SAD. Prijave za registraciju žiga su podnese u 2015. godini a žigovi registrovani tokom 2016. godine. Tuženi (Alois Muehlberger of L.M.Berger Co.Ltd.) je sporni naziv internet domena registrovao 19. marta 2004. godine, ali bez korišćenja domena u vidu postojanja aktivnog veb sajta na spornom domenu. Tužilac je u tužbi naveo da je tuženi vlasnik preko 120 naziva internet domena od kojih nijedan ne koristi, navodeći da je registracija izvršena upravo radi preprodaje domena trećem licu. Imajući u vidu da je tužilac vlasnik gore navedenih žigova, svaka prodaja naziva internet domena trećem licu bi mogla da dovede u zabunu korisnike interneta. Arbitražno veće je prilikom ispitivanja slučaja utvrdilo da je tuženi registrovao sporni naziv internet domena deset godina pre nego što je tužilac registrovao bilo koji svoj žig. Veće je dalje utvrdilo da tužilac nije pružio nikakav dokaz koji ukazuje da je tuženi znao ili trebao da zna za tužioca ili njegove oznake u vreme podnošenja tužbe, a kamoli u vreme registracije naziva internet domena. Dalje, tužilac nije pružio dokaze da je uopšte poslovao tokom 2004. godine, kada je izvršena registracija domena. Prema veb sajtu tužioca njegov brend je stvoren krajem 2014. godine. Imajući sve ovo u vidu, arbitražno veće je utvrdilo da sporni naziv internet domena nije registrovan i korišćen nesavesno. Ne postoji nijedan osnov ili dokaz koji bi ukazivao na nesavesnost tuženoga.

Registracija naziva internet domena anticipirajući registraciju žiga

Registracija naziva internet domena pre registracije žiga, u najvećem broju slučajeva, neće dovesti do prenosa ili prestanka registracije naziva internet domena jer nedostaje nesavesnost na strani registranta. U određenim okolnostima registrant može da registruje naziv internet domena pre nego što je izvršena registracija žiga očekivajući registraciju i na taj način preteći i onemogućiti budućeg nosica žiga da registruje svoju žigom zaštićenu oznaku kao naziv internet domena. Takve okolnosti obuhvataju registraciju naziva internet domena: (1) neposredno pre ili posle koncentracije privrednih društava; (2) nakon insajderskog znanja (npr. bivši zaposleni); (3) nakon značajne medijske pažnje (npr. ukoliko je najavljen izlazak novog proizvoda ili usluge na tržište); (4) nakon podnošenja prijave za registraciju žiga.

Jedan od slučajeva iz prakse je slučaj iz 2017. godine INTERTEX, Inc. v. Shant Moughalian.[7] Spor je nastao u vezi sa tri registrovana naziva internet domena „bluedri.com, grizzlytarps.com i soleaire.com“. Tužilac (INTERTEX, Inc. of Azusa, California, United States of America) je vlasnik tri žiga u SAD i to „GRIZZLY TARPS“ registrovanog 15. maja 2012. godine, zatim „BLUEDRI“ registrovanog 16. avgusta 2016. godine, i najzad „SOLEAIRE“ registrovanog 23. avgusta 2016. godine. Tuženi (Shant Moughalian, Contess, Inc. of San Dimas, California) je registrovao tri naziva internet domena i to „grizzlytarps.com“ 10. avgusta 2010. godine, zatim „bluedri.com“ 18. jula 2012. godine, i najzad „soleaire.com“ 25. jula 2012. godine. U tužbi tužilac navodi da tuženi nema pravo ili legitiman interes da koristi sporne nazive internet domena niti njegove žigom zaštićene oznake. Tužilac dalje navodi da je angažovao tuženoga da sprovodi marketing za kompaniju 2004. godine i zaposlio ga do 2015. godine. Tokom svog radnog aganžmana tuženi je dobijao instrukcije da registruje različite nazive internet domena u ime tužioca, među kojima su bili i sporni nazivi internet domena. Radni odnos tuženoga je prestao 2015. godine, a tuženi je, bez znanja tužioca, ili prvobitno registrovao sporne nazive internet domena u svoje ime ili preneo vlasništvo nad njima kasnije bez ovlašćenja tužioca. Tužilac navodi da se nazivi internet domena ne koriste u legitimne svrhe, već radi sprečavanja tužioca da koristi svoje žigom zaštićene oznake na internetu, kao i radi preusmeravanja internet saobraćaja sa veb sajta tužioca

na nefunkcionalne sajtove. Arbitražno veće je prilikom ispitivanja utvrdilo da su tuženi i njegova kompanija konkurenti tužiocu, kao i da tuženi nije opšte poznat pod imenom domena niti ga koristi u legitimne svrhe, već radi ometanja poslovanja konkurenta. Dalje, veće je utvrdilo da je, iako postoji vremensko prvenstvo registracije naziva internet domena, koje bi na prvi pogled ukazivalo da tuženi nije znao niti mogao znati za tužioca i time biti nesavestan, ovde situacija drugačija imajući u vidu postojanje prethodnog odnosa između strana u sporu. Stoga, tuženi je bio u mogućnosti da razmotri poslovne planove tužioca za budućnost, te da ga u tim planovima ometa.

Fenomen obrnutog sajberskvotinga (Reverse Domain Name Hijacking)

Obrnuti sajberskvoting („Reverse Domain Name Hijacking“) se prema UDRP pravilima definiše kao ponašanje tužioca koje se sastoji u zloupotrebi UDRP pravila kako bi se pokušao zakoniti registrant naziva internet domena lišiti registracije svog domena. Paragraf 15 (e) UDRP pravila predviđa da arbitražno veće može, ukoliko utvrdi da je tužba podnesena nesavesno (npr. u pokušaju obrnutog sajberskvotinga ili kako bi se uznemiravao registrant), u svojoj odluci da konstatuje da je tužba podnesena nesavesno i da postoji zloupotreba UDRP pravila. Arbitražna veća su došla do zaključka da neuspeh tužbe sam po sebi nije dovoljan razlog da se ustanovi pokušaj obrnutog sajberskvotinga. Stoga arbitražna veća su konkretizovala okolnosti koje treba uzeti u obzir prilikom utvrđivanja obrnutog sajberskvotinga:

(1) činjenice koje ukazuju da je tužilac znao da ne može uspeti ni po jednog od tri zahtevana materijalnopravna uslova (nepostojanje žiga tužioca ili jasno poznavanje prava ili legitimnog interesa registranta ili jasno znanje o postojanju savesnosti registranta);

(2) činjenice koje ukazuju da je tužilac trebao da zna da neće doživeti uspeh na osnovu činjenica koje su mu bile dostupne pre podnošenja tužbe, bilo na veb sajtu postavljenom na spornom nazivu internet domena ili na lako dostupnim javnim izvorima kao što je WHOIS baza podataka;

(3) pružanje lažnih dokaza ili pokušaj, na bilo koji drugi način, da se arbitražno veće dovede u zabludu;

(4) namerno obezbeđivanje nepotpunih materijalnih dokaza;

(5) propust tužioca da obavesti arbitražno veće da je reč o sporu koji je ponovno pokrenut;

(6) podnošenje tužbe nakon neuspešnog pokušaja da se od registranta dobije sporni naziv internet domena bez verodostojnog pravnog osnova;

(7) podnošenje tužbe koja se zasniva samo na navodima bez potkrepljujućih dokaza.

Relevantna praksa Komisije za rešavanje sporova povodom registracije nacionalnih internet domena

Na kraju stručnog teksta autor predlaže nekoliko zanimljivih odluka Komisije koje se mogu naći na zvaničnom sajtu RNIDS-a („www.rnids.rs“).

Odluka o nazivu domena playstation.rs posl. br. TD-2/21 od dana 21.11.2021. godine između Tužioca Sony Interactive Entertainment Inc. Tokyo Japan i Registranta Dragana Mrdakovića;

Odluka o nazivu domena ehrle.co.rs posl. br. TD-1/19 od dana 18.06.2019. godine između Tužioca Ehrle GMBH Nemačka i Registranta Ehrle Sistemi doo za trgovinu i usluge Veternik sa odvojenim mišljenjem arbitra Vladimira Marenovića;

Odluka o nazivu domena adamall.rs od dana 12.10.2018. godine između Tužioca Commercial Developments doo Beograd kojom se odbija tužbeni zahtev.