I Uvodna razmatranja

Kod povrede autorskog i/ili srodnih prava, nosilac autorskog i/ili srodnih prava ima pravo na naknadu štete. Šteta koju nosilac prava može da pretrpi može biti materijalna ili nematerijalna šteta. Pitanje naknade štete u materiji autorskog i srodnim pravima izaziva dosta nedoumica. Jedna od nedoumica koja se javlja kod naknade materijalne štete tiče se načina odmeravanja visine štete, a kako je predmet povrede prava nematerijalno – intelektualno dobro. U nastavku stručnog teksta autor će izvršiti osvrt na problematiku utvrđivanja visine naknade štete.

II Sadržina autorskog i srodnih prava

Pre upuštanja u problematiku naknade štete usled povrede isključivih prava intelektualne svojine, potrebno je napraviti kratak osvrt na sadržinu samog prava, odnosno ovlašćenja koja za nosioca prava proističu iz sadržine prava.

(1) Autorsko pravo, kao isključivo pravo intelektualne svojine, štiti lične i imovinske interese autora kao tvorca određenog autorskog dela. Budući da je stvaranje određenog autorskog dela intelektualni proces, to autor može biti isključivo fizičko lice. Za razliku od autora koji može biti samo fizičko lice, nosilac autorskog prava, pored fizičkog, može biti i pravno lice. Autor je, po svojoj prirodi, izvorni nosilac subjektivnog autorskog prava i svojstvo autora se ne može preneti na drugo lice, dok su ovlašćenja iz subjektivnog autorskog prava prenosiva, te svako lice koje nije autor ali je subjekat određenih ovlašćenja iz samog prava predstavlja derivativnog nosioca autorskog prava.

Ovlašćenja iz subjektivnog autorskog prava se mogu podeliti u dve osnovne grupe:
A) Ličnopravna ovlašćenja – su ovlašćenja koja su vezana za ličnost autora i kao takva ona su, po pravilu, neprenosiva.[1] Ova ovlašćenja se u pravu intelektualne svojine nazivaju i moralna prava, odnosno moralna ovlašćenja.
B) Imovinskopravna ovlašćenja – su ovlašćenja kojima se štite ekonomski interesi autora u pogledu privrednog iskorišćavanja njegovog autorskog dela. Po svojoj prirodi, ova ovlašćenja su, za razliku od ličnopravnih, prenosiva.[2] Pojednostavljeno, imovinskopravna ovlašćenja, u stvari, predstavljaju ovlašćenja autora da drugome dozvoli ili zabrani korišćenje dela.

(2) Srodna prava, kao isključiva prava intelektualne svojine, štite prvenstveno imovinske interese svojih nosilaca. U srodna prava spadaju: (a) pravo interpretatora; (b) pravo proizvođača fonograma; (c) pravo proizvođača videograma; (d) pravo proizvođača emisije; (e) pravo proizvođača baze podataka; (f) pravo prvog izdavača slobodnog dela; i (g) pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu. Za razliku od autorskog prava, nosilac srodnih prava je privredni subjekt, odnosno fizičko ili pravno lice u čijoj organizaciji i čijim sredstvima je predmet zaštite načinjen. Prema tome, ovlašćenja iz srodnih prava su, po pravilu, imovinskopravne prirode.[3]
Razumevanje i razlikovanje sadržine ovlašćenja iz subjektivnog autorskog i srodnih prava je od značaja prilikom isticanja tužbenog zahteva za naknadu štete, jer pravo na naknadu nematerijalne štete imaju samo fizička lica. Drugim rečima, kod autorskog i srodnih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete imaju jedino autor i interpretator.

III Povreda autorskog i srodnih prava

Razumevanje i razlikovanje sadržine ovlašćenja iz subjektivnog autorskog i srodnih prava je od značaja i prilikom utvrđivanja povrede prava. Povreda autorskog i srodnih prava može biti dvojaka:

(1) Neposredna povreda prava – postoji onda kada je radnja povrede obuhvaćena jednim ili više isključivih ovlašćenja iz subjektivnog autorskog i srodnih prava. Drugim rečima, radnja povrede se sastoji u vršenju isključivih ličnopravnih ili imovinskopravnih ovlašćenja nosioca autorskog i srodnih prava, bez postojanja saglasnosti (dozvole) za vršenje tih ovlašćenja.

(2) Posredna povreda prava – postoji onda kada je radnja povrede predviđa u okviru zakona, ali se sama radnja ne odnosi na isključiva ovlašćenja iz subjektivnog autorskog i srodnih prava. Drugim rečima, radnja povrede ne zadire u ličnopravna ili imovinskopravna ovlašćenja, već može olakšati, omogućiti ili pomoći izvršenju neposredne povrede.

Primera radi, članom 204. Zakona o autorskom i srodnim pravima[4] su propisani slučajevi neposredne povrede prava, dok su članom 208. Zakona propisani slučajevi posredne povrede prava među kojima su:

1) iskorišćavanje bilo kog predmeta zaštite uz upotrebu neovlašćeno umnoženih primeraka tog predmeta zaštite, odnosno na osnovu neovlašćene emisije;

2) držanje u komercijalne svrhe primeraka autorskog dela ili predmeta srodnog prava, ako držalac zna ili ima osnova da zna da je reč o neovlašćeno proizvedenom primerku;

3) proizvodnja, uvoz, stavljanje u promet, prodaja, zakup, reklamiranje u svrhu prodaje i zakupa, posedovanje u komercijalne svrhe uređaja, proizvoda ili komponenti, ili pružanje usluga koje su promovisane, reklamirane ili prodavane sa ciljem uklanjanja ili zaobilaženja bilo koje efikasne tehnološke mere, odnosno koje imaju delimičnu komercijalnu upotrebu ili svrhu ali koje se koriste i za uklanjanje ili zaobilaženje efikasnih tehnoloških mera, kao i onih koje su primarno dizajnirane, proizvedene, prilagođene ili prikazane u cilju omogućavanja ili olakšavanja uklanjanja ili zaobilaženja efikasnih tehnoloških mera;

4) zaobilaženje bilo koje efikasne tehnološke mere ili pružanje ili reklamiranje usluge kojom se to omogućava ili olakšava;

5) uklanjanje ili izmena elektronske informacije o pravima, ili stavljanje u promet, uvoz, emitovanje ili na drugi način javno saopštavanje autorskog dela ili predmeta srodnopravne zaštite sa kojeg je elektronska informacija o pravima neovlašćeno uklonjena ili izmenjena, a da pri tom počinilac zna ili ima osnova da zna da time podstiče, omogućuje, olakšava ili prikriva povredu autorskog prava ili srodnog prava.

Naše pozitivno pravo poznaje još jedan oblik posredne povrede prava. Zbog sve bržeg napredovanja tehnologije i razvoja računara i računarskih programa, digitalno neovlašćeno umnožavanje primeraka predmeta zaštite dovelo je do razvoja elektronskih informacija o pravima i tehničkih mera zaštite (DRM – digital rights management i TPM – technological protection measures).[5] Ukratko, reč je o digitalnim merama zaštite koje imaju za cilj da spreče neovlašćeno umnožavanje i korišćenje predmeta zaštite na internetu. Elektronske informacije o pravima predstavljaju određenu vrstu identifikacionog koda na osnovu koga nosioci autorskog i srodnih prava mogu da identifikuju neovlašćeno umnožene primerke svojih predmeta zaštite ili drugo neovlašćeno korišćenje putem interneta. Tehničke mere zaštite su, kao što im ime govori, tehnički, odnosno računarski programi koji sprečavaju, odnosno znatno otežavaju neovlašćeno umnožavanje i korišćenje predmeta zaštite na internetu.

IV Naknada štete

Kao što je u uvodnom razmatranju već napomenuto, kod povrede autorskog i/ili srodnih prava, nosilac autorskog i/ili srodnih prava ima pravo na naknadu štete. Šteta koju nosilac prava može da pretrpi može biti materijalna ili nematerijalna šteta.

Naknada materijalne štete

Prouzrokovanje štete, kao građanskopravni delikt, je ponašanje (činjenje ili propuštanje) kojim se drugome prouzrokuje šteta i koje prouzrokovača obavezuje na naknadu štete.[6] Prema opštim pravilima obligacionog prava, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.[7] Materijalna, odnosno imovinska šteta je šteta koja se izražava imovinski i koja se može pojaviti u vidu stvarne štete i izgubljene dobiti.

Stvarna šteta predstavlja umanjenje postojeće imovine, dok izgubljena dobit (izmakla korist) predstavlja sprečavanje uvećanja postojeće imovine, odnosno neostvarenu imovinsku korist koja bi prema redovnom toku stvari, da do nastanka štete nije došlo, bila ostvarena.

Šteta kod povrede autorskog i srodnih prava može nastati izvršenjem građanskopravnog delikta ili iz ugovornog odnosa (npr. korišćenjem autorskog dela na osnovu autorskog ugovora). Prema tome, pravi se razlika između ugovorne i vanugovorne odgovornosti za prouzrokovanu štetu zbog povrede autorskog i srodnih prava.

Ugovorna odgovornost za štetu može nastati onda kada derivatni nosilac prava ne izvršava svoje ugovorne obaveze ili, ono što je u praksi češći slučaj, kada prekorači vršenje ugovorom ustupljenih ovlašćenja. Vanugovorna odgovornost za štetu postoji onda kada neko lice neovlašćeno koristi predmet zaštite i ova vrsta odgovornosti za štetu je učestalija u praksi.

Prema tome, materijalna šteta se kod povrede autorskog i srodnih prava sastoji u gubitku naknade koju titular prava trpi zbog neovlašćenog iskorišćavanja predmeta zaštite (npr. neko lice bez plaćanja autorskog honorara koristi autorsko delo). Kako je predmet zaštite intelektualno – nematerijalno dobro to se naknada štete ne može skoro nikada vršiti u naturalnom obliku, već se isključivo dosuđuje u novčanom obliku. Imajući u vidu da tužbeni zahtev, u sudskom postupku za naknadu štete, mora biti jasno preciziran, odnosno određen, budući da tužilac mora jasno da naznači koliki je iznos stvarne štete i izmakle dobiti koju je on pretrpeo, to se kao problematično javlja pitanje odmeravanja visine naknade materijalne štete (jer titular prava, budući da je u pitanju intelektualno – nematerijalno dobro najčešće ne može da precizno odredi kolika je visina štete koju je pretrpeo).

U praksi i teoriji je nastalo nekoliko metoda za obračun visine naknade materijalne štete i to:
1) Diferencijalna metoda;
2) Metoda protivpravne dobiti štetnika;
3) Metoda analogije sa naknadom za ustupanje/prenos prava.

Diferencijalna metoda – je metoda koja ima za cilj da utvrdi razliku između stanja imovine tužioca da do povrede prava nije došlo i stanja imovine tužioca nakon povrede prava, te da tu razliku iskaže kao visinu naknade štete. Glavna mana ove metode je ta što ona polazi od hipotetičkog toka događaja koji bi se desili da do povrede prava nije došlo.[8] Takođe, ovaj metod nije primenjiv u situaciji kada tužilac ne iskorišćava svoje zaštićeno intelektualno dobro. Čisto procesnopravno posmatrano, tužilac bi imao izuzetno težak zadatak da dokaže ovom metodom određenu visinu naknade štete pred sudom.

Metoda protivpravne dobiti štetnika – je metoda koja ima za cilj da utvrdi dobit koju je štetnik ostvario usled povrede prava, te da visinu te dobiti iskaže kao visinu naknade štete. Glavna mana ove metode je u tome da se ne može celokupna dobit štetnika pripisani tužiocu na ime naknade štete, jer ne mora da znači da je ista ostvarena u toj meri isključivo usled povrede prava, a kako visina dobiti može zavisiti od različitih spoljnih faktora. Prema tome, ovom metodom bi tužilac imao pravo na određeni deo štetnikove dobiti. Takođe, nemački savezni sud je zauzeo stav da se prilikom obračuna naknade štete primenom ove metode, uzima se u obzir samo onaj deo dobiti koji se može pripisati korišćenju tuđeg intelektualnog dobra, pri čemu prilikom određivanja tog dela dobiti, sud mora ustanoviti da li se i u kojoj meri dobit može pripisati tehničkim osobinama proizvoda i svim drugim faktorima koji su uticali na odluku potrošača da kupi proizvod.[9]

Metoda analogije sa naknadom za ustupanje/prenos prava – je metoda koja ima za cilj da utvrdi iznos uobičajene naknade koju bi tuženi bio u obavezi da plati tužiocu da je predmet zaštite koristio na osnovu ugovora o ustupanju/prenosu imovinskopravnih ovlašćenja, te da taj iznos iskaže kao visinu naknade štete. Glavna mana ove metode je ta što izjednačava protivpravno i legalno korišćenje predmeta zaštite tužioca, te na taj način može da stimuliše štetnike da protivpravno koriste predmete zaštite, ako znaju da ne mogu proći gore nego što bi prošli u slučaju legalnog iskorišćavanja.

Uporednom analizom ovih metoda dolazi se do zaključka da je treća metoda najlakša i najlogičnija za primenu, te da dovodi do ujednačenosti sudske prakse u pogledu utvrđivanja visine naknade materijalne štete. Glavna mana treće metode se u praksi može lako prevazići tako što će visina uobičajene naknade kod ugovora za ustupanje/prenos prava biti korišćena isključivo kao osnovica prilikom određivanja visine naknade štete.

Naše pravo je ranije poznavalo i institut višestruke naknade štete. Tužilac je mogao, umesto zahteva za naknadu materijalne štete, da podnese zahtev za naknadu višestruke štete u slučaju da je tuženi postupao sa namerom ili grubom nepažnjom. Zahtev je podrazumevao zahtevanje isplate višestrukog, ali ne više od trostrukog, iznosa naknade koja bi, prema redovnom toku događaja, bila plaćena da je predmet zaštite korišćen legalno. Primenom ovog instituta je naknada materijalne štete gubila kompenzacioni karakter i sve više dobijala na kaznenom karakteru.

Danas je članom 206. Zakona o autorskom i srodnim pravima propisan način utvrđivanja visine naknade štete i to:

„Pri određivanju visine naknade štete ako je učinilac povrede znao ili mogao da zna da čini povredu prava sud će uzeti u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, kao što su negativne ekonomske posledice koje trpi oštećeni, uključujući izgubljenu dobit, dobit koju je štetnik ostvario povredom prava i, u odgovarajućim slučajevima, okolnosti koje nemaju ekonomski karakter, kao što je neimovinska šteta.

Sud može umesto naknade štete iz stava 1. ovog člana, kada okolnosti slučaja to opravdavaju, da dosudi oštećenom paušalnu naknadu koja ne može biti niža od uobičajene naknade koju bi primio za konkretni oblik korišćenja predmeta zaštite, da je to korišćenje bilo zakonito.“

Prilikom utvrđivanja odgovornosti za pričinjenu materijalnu štetu, potrebno je utvrditi postojanje štete, zatim krivicu štetnika i uzročno posledičnu vezu između radnje štetnika i štete. Pitanje krivice, odnosno stepena krivice je od bitnog značaja prilikom određivanja visine naknade štete, a kako ne mogu imati isti tretman tuženi koji je postupao umišljajno (sa namerom da pričini štetu), odnosno grubom nepažnjom (znao da šteta može nastati) ili običnom nepažnjom.

Naknada nematerijalne štete

Nematerijalna šteta se definiše kao povreda nekog neimovinskog, ličnog dobra ili šteta koja se ogleda u gubitku ili oštećenju nekog ličnog dobra.[10] Zakonom o obligacionim odnosima je nematerijalna šteta definisana kao nanošenje fizičkog ili psihičkog bola ili straha. U teoriji i praksi je nesporno da pravo na novčanu naknadu na ime nematerijalne štete pripada fizičkim licima.

Prema tome, autor i interpretator, kao fizička lica i kao izvorni nosioci prava intelektualne svojine, pored imovinskopravnih imaju i ličnopravna ovlašćenja, pa u slučaju povrede ličnopravnih ovlašćenja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede istih. Njihovi naslednici, kao i udruženja i kulturne institucije koje su inače ovlašćene da podnose tužbe zbog povrede ličnopravnih ovlašćenja, nemaju pravo na postavljanje tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete. Međutim, ako je pravosnažnom presudom za života autora ili interpretatora utvrđeno pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete, naslednici imaju pravo da od tuženog zahtevaju isplatu presuđenog iznosa. Pravna lica koju su nosioci imovinskopravnih ovlašćenja iz autorskog i srodnih prava nemaju pravo na naknadu nematerijalne štete.

U uporednom pravu postoje različita rešenja u pogledu naknade nematerijalne štete. U Grčkoj je moguća naknada nematerijalne štete zbog povrede svih prava intelektualne svojine, ne samo autorskog i srodnih prava, a što se tiče žiga, to je često i jedini oblik naknade štete koji se može dobiti. Francusko i Švajcarsko pravo poznaju civilni delikt kojim se štiti ugled pravnog lica. Ruski građanski zakonik predviđa da pravna lica imaju ista prava u slučaju povrede poslovnog ugleda kao i fizička lica, što znači da između ostalog, imaju pravo na naknadu nematerijalne štete.[11]