Marijana Momić • 28. april 2026.
Svetski dan bezbednosti i zdravlja na radu – Gde smo i kuda idemo?
Svake godine, 28. aprila, obeležava se Svetski dan bezbednosti i zdravlja na radu, u znak sećanja na žrtve povreda i bolesti nastalih na radnom mestu. Ovaj datum podseća nas da bezbednost radnika nije privilegija, već osnovno pravo.
Srbija je u proteklom periodu učinila značajne korake na normativnom planu. Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu doživeo je izmene kojima su precizirana obaveze poslodavaca, unapređeni mehanizmi inspekcijskog nadzora i pojačane sankcije za one koji propise ne poštuju. Posebno značajna izmena je učinjena u pravcu formalizacije uslova za bezbednost i zdravlje na radu zaposlenih koji rade van prostorija poslodavca.
Ipak, između slova zakona i svakodnevne prakse i dalje postoji prostor koji je potrebno premostiti. Rad „na crno“ i dalje je prisutan naročito u građevinarstvu, poljoprivredi i ugostiteljstvu – sektori u kojima povrede na radu neretko imaju najteže posledice. Pojačani inspekcijski nadzori u ovim oblastima predstavljaju korak u pravom smeru, ali kapaciteti inspekcije rada ostaju ograničeni u odnosu na obim problema koji treba da rešavaju.
Poseban izazov predstavlja i zaštita digitalnih radnika – dostavljača, vozača i freelancera koji rade putem različitih platformi. Ova kategorija lica još uvek nema adekvatan pravni okvir koji bi im garantovao između ostalog i bezbednost i zdravlje pri radu, uprkos tome što su svakodnevno izloženi značajnim rizicima.
Tu su i mentalno zdravlje na radu i psihosocijalni rizici – oblasti koje su u određenoj meri normativno prepoznate, ali čija primena u praksi ostaje nedosledna i nedovoljna, naročito imajući u vidu posledice koje mogu proizvesti (primera radi, Svetska zdravstvena organizacija je sindrom sagorevanja na poslu „burnout“ uvrstila u Međunarodnu klasifikaciju bolesti (ICD-11) kao profesionalni fenomen, a imajući u vidu dalekosežne posledice koje isti može ostaviti na zdravlje), standardi su neodređeni, poslodavci ih često formalno ispunjavaju bez suštinskog delovanja, a kapaciteti za stvarnu procenu i upravljanje ovim rizicima na nivou radnog mesta u velikoj meri nedostaju.
Zaključak koji možemo izvesti je jasan: zakonske reforme su neophodan, ali ne i dovoljan uslov. Potrebna je dosledna primena propisa, jačanje inspekcijskih kapaciteta, podizanje svesti poslodavaca i zaposlenih o pravima i obavezama zaposlenih u ovoj oblasti.